Verzije neera detoksikacije

 

Preporučeno trajanje Neera detoksikacije je deset dana. Ali, za mnoge ljude je ideja o deset dana dijete i suviše teška. Tokom godine razvijeno je nekoliko alternativnih verzija.
U osnovi postoji pet verzija:
“Slobodna” verzija
Popularna verzija Neere detoksikacije je tzv. “slobodna” verzija, podrazumeva da se doručak ili večera zamene sa jednom ili dve čaše Neera napitka. Jutarnja zamena produžava prirodni period detoksikacije tela, koji počinje tokom noći, kada su najaktivniji jetra i bubrezi. Preporučljivo je da se ovoga držite tokom mesec dana. To će imati dobar ukupni efekat detoksikacije, a po pravilu će pomoći i da se smanji telesna težina na optimalnu.
Ovo je takođe dobar način da se produži osnovna Neera kura, ukoliko želi te da nastavite sa detoksikacijom. Prilikom ove “slobodne” verzije treba da pazite da ne jedete previše slatkiša, prerađene hrane, crvenog mesa, pržene hrane, belog brašna, mlečnih proizvoda, kafe i alkohola. Ukoliko pušite, postepeno smanjujte dnevnu količinu popušenih cigareta (na primer, svake nedelje po nekoliko cigareta manje)
“Nedeljna” verzija
Najveći broj ljudi nikad ne pravi pauzu u uobičajenom režimu ishrane, ne dajući tako priliku digestivnom sistemu da se odmori. Ali, nema potrebe da neprekidno opterećujemo organizam. Ukoliko napravimo pauzu sa jelom jednom nedeljno, pružićemo svom telu tokom jednog dana priliku da se detoksikuje.
Nije tako teško preživeti jedan dan bez čvrste hrane, i oni koji su praktikovali ovu verziju na duže staze, uglavnom su izveštavali da su postigli dobre rezultate i u normalizovanju telesne težine.
U ovoj varijanti odaberete jedan dan nedeljno, kada ćete piti samo Neera napitak. Pokušajte da se držite ovog režima šest nedelja, ili duže. Na duge staze, uz praktikovanje pravilne ishrane, ovo je veoma efikasna dijeta i detoksikacija i pomoći će da se sredi telesna težina.
Verzija 5 do 7 dana
Ovo je duža verzija, ali ne traje svih deset dana, kako se preporučuje. 5 do 7 dana na Neera dijeti omogućiće vam da postignete veoma dobre rezultate.
10-dnevna verzija
Ovo je osnovna verzija Neera dijete. Ako nastavite sa ovom Neera dijetom deset dana, i tako date telu maksimalno vreme za detoksikaciju, moći ćete da postignete maksimalne rezultate. Ako već stignete do 7 dana, verovatno ćete se osećati tako dobro da vam neće biti teško da produžite još 3 dana.

VAŽNO: Ukoliko nameravate da držite ovu dijetu duže od 14 dana, to treba učiniti isključivo pod nadzorom lekara.
“Master” program
Mnogi koji su probali ovu dijetu bili su toliko zadovoljni rezultatima da je detoksikacija postala deo njihovog svakodnevnog života. “Master” program Neera kombinuje detoksikaciju “jednom nedeljno” i dve potpune desetodnevne Neera dijete tokom godine. Najbolji dugoročni efekti se postižu ako se dvaput godišnje obavi puni desetodnevni tretman, a na svaka 3 do 4 meseca uključi kratka varijanta Neere od 2 do 4 dana. To će pomoći da telo održi konstantan proces purifikacije.
Sa medicinske tačke gledišta, ljudi koji redovno poste tokom dužih perioda svake godine, izveštavali su o sjajnim rezultatima i u pogledu fizičkog, mentalnog i duhovnog zdravlja.
Ponavljanje dijete
Preporučujemo vam da Neera kuru ponovite bar dvaput godišnje. Neera detoksikacija se može ponavljati i češće, ali za svaku sigurnost, između dve dijete napravite razmak od minimum tri nedelje. Mnogi ljudi su uvideli pozitivne efekte ponavljanja Neera detoksikacije, pa su ovu dijetu učinili delom svog života. Na osnovu izveštaja onih koji su ponavljali ove programe, pokazalo se da oni imaju posebno povoljno zdravstveno dejstvo.

Neera sirup, uz koji se dobija brošura sa detaljnim uputstvima za Neera dijetu, možete nabaviti u prodavnicama zdrave hrane, apotekama, možete je naručiti u našoj onlajn prodavnici, ili telefonom u našoj maloprodaji, 018/514-182

Konstantin Pavlovič Butejko - Lecenje disanjem

Konstantin Pavlovič Butejko čuveni ruski doktor smatra da je duboko disanje uzrok više od 150 oboljenja. Ovladavanje tehnikom disanja, koju autor predlaže, siguran je način ozdravljenja, pomoću koga se možete spasiti mnogih oboljenja. Konstantin Pavlovič Butejko rodio se u seljačkoj porodici 27. januara 1923. godine u selu Ivanicja, udaljenom 150 kilometara od Kijeva. Pod uticajem oca, posle završetka srednje škole upisuje Kijevski politehnički fakultet. Studije na Politehničkom fakultetu zaustavlja Drugi Svetski Rat. Nakon rata odlučuje se da napusti studije tehnike i 1946. godine upisuje Prvi moskovski medicinski fakultet. Na trećoj godini studija Butejko je dobio praktični zadatak koji je uključivao praćenje disanja obolelih pacijenata. Baš tada je zapazio da što je bolesnik bliži smrti njegovo disanje je sve dublje i dublje. Prema dubini bolesnikovog disanja mogao je da odredi posle koliko dana ili sati će umreti. Te iste godine dodelili su mu pacijenta da bi naučio da prepozna rad pluća. Zamolio je bolesnika da duboko diše i on je pao u nesvest. Nakon toga zaiskrila mu je misao da se neke bolesti javljaju usled dubokog disanja. Pošto je i sam bolovao od hipertonije, odmah je to u praksi proverio, na sebi. Smanjivao je disanje i neki simptomi hipertonije su nestali. Počeo je ponovo duboko da diše i simptomi su se vratili. Shvatio je da je otkrio uzrok bolesti. Na samom fakultetu gde je radio nailazio je na veliku prepreku pri prihvatanju njegovih ideja od strane drugih kolega. To ga nije obeshrabrilo da nastavi i dalje da usavršava svoju metodu i svoju teoriju. Godine 1952. završava fakultet i zapošljava se u kliničkoj ordinaciji za terapiju. Postao je rukovodilac laboratorije za funkcionalnu dijagnostiku. Godine 1958. pozvan je oformi laboratoriju za funkcionalnu dijagnostiku pri Institutu za eksperimentalnu biologiju i medicinu pri Sibirskom odeljeju Akademije nauka SSSR. Neprekidno u narednih 10 godina vršio je razne eksperimente i koristio raznovrsnu apraturu za snimanja i posmatranje skoro svih važnih funkcija organizma, kako zdravih tako i bolesnih ljudi. Obučavao je veliki broj studenata, budućih lekara, svojom metodom. I svi oni primenjujući metod Butejka, lečili su veliki broj ljudi i istovremeno su prikupljali podatke, koji su kasnije obrađivani. Do 1. januara 1967. godine više od 1000 pacijenata koji su bolovali od astme, hipertenzije ili angine je izlečeno. Ministarstvo zdravlja SSSR organizovalo je 1968. godine suđenje koje je predstavljalo jedan veliki eksperiment, gde je Butejko da bi dokazao uspešnost svoje metode, morao da od 46 teško bolesnih asmatičara izleči barem 80% njih. Ukoliko to uspe njegova metoda će biti zvanično priznata. Na tom suđenju Butejko je uspeo da izleči 44 od 46 bolesnika, dok su ona dva koje nije uspeo da izleči, imali male pozitivne pomake. Neki bolesnici su bolovali od po nekoliko bolesti istovremeno. Jedna žena je bolovala od tumora, kojeg je izlečila u ovom eksperimentu. Rezultati ovog suđenja su lažirani i Butejku nije priznata metoda. Godine 1980. Ministarstvo zdravlja SSSR, pod velikim pritiskom stručne javnosti i uspeha koji je metoda doživela u praksi, organizuje drugo suđenje, na kome Butejko ima uspešnost lečenja disajnih bolesti od 100% i nakon toga ga i zvanično priznaju. Iako su ova suđenja dokazala uspešnost metode uglavnom u slučaju astme, ona se može primenjivati u lečenju mnogih poremećaja, poput alergija, rinitisa, bronhitisa, nesanice i drugih poremećaja spavanja, problema disanja itd. Biblioteka "Recepti Zdravlja" Lečenje disanjem

Duboko disanje (Anuloma Viloma)

 

 

NAIZMENIČNO DISANJE (Anuloma Viloma)

Postoji način disanja koji je gušenje i sramota,
a postoji i DAH LJUBAVI, koji vas otvara beskrajno.
(Đelaludin Rumi, Sufi mistik iz XIII veka)

U “Učenju o Hata jogi” (Hatha Yoga Pradipika, XV vek) Svatmarama to naizmenično disanje naziva “pročišćneje nadija” (Nadi Shodana pranayama), to što manipuliše tok energije i pravi balans poticaju i opuštranju:

“Sedeći u položajau Lotosa (Padmasana), jogi treba da udahne kroz Čandru (bukvalno “mesec”, levu nosnicu) i zadržavajući dah do ugodnosti, treba da izdahne kroz Surju (doslovno “sunce”, desnu nosnicu). Potom treba ponovo da napuni grudni koš, udišući kroz Surju (desna nosnica) i da izdahne kroz Čandru (leva nosnica), nakon što je sistematski izveo Kumbaku (zadržavanje daha). Udišući kroz nosnicu kroz koju je izdahnuo i zadržavajući dah što je moguće duže ali bez potiskivanja potrebe da izdahne, treba da izdahne lagano – nikada naglo” (Citat iz “Joga Pradipike”

Popularno ime Nadišodana pranajame je Anuloma Viloma.

Dakle, Anuloma Viloma je naziv za naizmenično disanje kroz jednu pa drugu nosnicu. U toj tehnici, kao što smo videli, udiše se kroz jednu nosnicu, zadržava se dah i izdiše se kroz drugu nosnicu. “Kosmički” srazmer je 2 : 8 : 4 ali se nemojte truditi da to postignete pre nego što vam takav srazmer bude prirodan. U nekim školama joge će vas terati na to da se držite te srazmere po svaku cenu (i ja sam to video dosta puta na treninzima kako se vežbači nepotrebno guše i muče) ali se nemojte mučiti da radite nešto što vam je neprirodno i (pre)teško. Rekli smo na početku da je zlatno pravilo da dah uvek treba da teče glatko i bez naprezanja.


Leva nosnica je tkzv. “mesečeva”, hladna i nekada se naziva i Ida nosnica. Desna je nosnica “sunčeva”, topla i naziva se i Pingala (Ida i Pingala su zapravo nazivi nadija energetskih kanala duž kičme). Savremena medicina poznaje Simpatički (pokret) i Prasipatički (mirovanje) autonomni nervni sistem (mada često ne zna da je disanje kroz pojedine nosnice u vezi sa stimulisanjem tih sistema). Iz tog aspekta, desna “topla” nosnica stimuliše Sipmatički nervni sistem a leva “hladna” Parasimpatički autonomni sistem.

Kod prosečne zdrave osobe aktivnost nosnica se menja na oko svakih sat do dva (prema nekim savremenim merenjima izgleda da je to vreme duže, čak i do tri sata ali to nisu uvek potpuno zdrave osobe). Primetiti će te da vam je ponekada aktivnija jedna a drugi put druga nosnica. U vreme kada vam je aktivnija leva nosnica, življa vam je desna (emotivna, intuitivna) strana mozga. Kada lakše dišete kroz desnu nosnicu, aktivnija vam je leva (racionalna, analitička) strana mozga. Taj prirodni ritam je kod mnogih ljudi poremećen a ponekada je i neka nosnica čak potpuno neprohodna što ima vrlo loše posledice za ukupno zdravlje.

E, pa sada vi vidite kakvog sve značenja može imati to naizmenično disanje kroz jednu pa drugu nosnicu!

Jedan krug naizmeničnog disanja se sastoji od šest koraka kao što možete videti na slici. Počnite sa oko pet minuta disanja pa produžujte dok ne postignete 20 minuta.

Za naizmenično otvaranje i zatvaranje nosnica se koristi ili “Višnu mudra” ili tkzv. “Pranajama mudra” (devojka na slici). U obe te mudre se desna nosnica otvara i zatvara palcem a leva nosnica domalim prstom. Razlika je što se kod Višnu mudre kažiprst i srednji prste drže savijeni i pritisnuti u dlan (kao na donjim slikama) a kod Pranajama mudre su kažiprst i srednji prst postavljeni na čelo. Velike razlike nema ali se Pranajama mudra, zbog stimulisanja prostora između obrva (Treće oko) smatra intenzivnijom.

U svakom slučaju držimo prste nežno na nosnica (i čelu).


Korak po korak

01Udahni kroz levu nosnicu, zatvarajući desnu palcem i broj do četiri.

02Zadrži dah zatvarajući obe nosnice - do granice ugodnosti (idelna srazmera je, kao što smo rekli, držati dah brojeći do šesnaest).

03Izdahni kroz desnu nosnicu, zatvarajući levu domalim prstom – brojeći do osam.

04Udahni kroz desnu nosnicu, držeći levu nosnicu zatvorenu domalim prstom – brojeći do četiri.

05Zadrži dah, zatvarajući obe nosnice brojeći do šesnaest (Ipak, udahnite pre nego što padnete u nesvest – pa makar da još niste izbrojali do česnaest).

06Izdahni kroz levu nosnicu, držeći desnu zatvorenu palcem – brojeći do osam.

Dobrobiti nazmeničnog disanja, Anuloma Viloma:

• Vežbanje ove tehnika disanja, ostvaruje se optimum funkcionisanja obe strane mozga, drugim rečima i kreativne i logične aktivnosti. To dovodi do ravnoteže kreativnosti i logike.
• Deluje vrlo umirujuće stimulišući naizmenično simpatički i parasimpatički nevni sistem.
• Ostale dobrobiti ove tehnike su iste ili slične kao i kod drugih tehnika disanja.

Stepski vuk

Stepski vuk

  Vama je često

bio dosadan sopstveni život,

stremili ste za tim da odete

odavde, je li tako?

Vi žudite da napustite ovo vreme,

ovaj svet i ovu stvarnost

i da uđete u jednu drugu stvarnost

koja bi vam više odgovarala,

u svet u kome ne postoji vreme.

Učinite to, dragi prijatelju,

ja vas na to pozivam.

Vama je poznato gde se on krije,

poznato vam je da je svet koji tražite

– svet vaše sopstvene duše.

Samo u vama samom živi

ona druga stvarnost

za kojom žudite. 

Kineska narodna pesma

 

Фјодор Достојевски

 

Из Википедије, слободне енциклопедије

Фјодор ДостојевскиФёдор Миха́йлович Достое́вский Рођен(а)11. новембар 1821.Москва, Царска Русија Смрт9. фебруар 1881.Санкт Петербург, Царска Русија ЗанимањеРоманописац потпис

Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский; рођен 11. новембра, односно 30. октобра по старом календару, 1821. године у Москви, преминуо 9. фебруара, односно 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу) је био један од највећих писаца свих времена.

Завршио је војну школу. У двадесет осмој години због учешћа у револуционарној организацији био је осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.

 Биографија

Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквиреправославља. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837. године, он и брат Михаил су послати у Војну академију уСанкт Петербургу. Године 1839. умро му је и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници за сиромашне „Марински“ у Москви. Претпоставља се да су Михаила убили његови кметови, за које је познато да су у више наврата били огорчени Михаиловим понашањем у пијаном стању.

Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, те је 1843. чак превео једно од његових највећих дела, „Евгенија Гранде“, на руски језик. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време и 1846. се појавио његов први роман у форми епистоларне прозе, „Бедни људи“, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је дао чувену карактеризацију: „Рођен је нови Гогољ!“.

            Споменик Достојевском у Омску, месту где је био заточен.

                                                   

Достојевски је ухапшен и затворен 23. априла 1849. под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цара Николаја I. На дан 16. новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац одреда за стрељање, Достојевски је помилован и упућен на присилни рад у радном кампу „Каторга“ у Омску, у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854. је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео наредних пет година као поручник у седмом батаљону, који је био стациониран у тврђави у Семипалатинску, у данашњем Казахстану.

Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марју Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио.

Године 1860. се вратио у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузетно потресен смрћу супруге 1864, а одмах затим и смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацији, а морао је да издржава и удовицу и децу свога брата. У то време је потонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се.

Достојевски је имао проблем са коцком. Тако је и једно од његових најпознатијих дела, „Злочин и казна“ написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. У исто време је написао и књигу „Коцкар“ да би задовољио уговор са својим издавачем.

Достојевски је у ово време путовао по западној Европи. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинаријом Сусловом, младом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенографкиња, којом се оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873. до 1881. издаје, овај пут успешан, месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуелним дешавањима — Пишчев дневник. Пишчев дневник се је издавао у новинама кнеза Мешчерског „Гражданин“, где је Достојевски био уредник. Часопис је доживео огроман успех.

Достојевски је 1877. одржао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контроверзе, а године 1880. одржао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.

Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области, недалеко од Санкт Петербурга. Умро је 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. од проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним нападима. Сахрањен је на гробљу „Тихвин“ при манастиру Александар Невски, у Санкт Петербургу, у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробном споменику пише: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа, „Браћа Карамазови“.

 Стваралаштво

Музеј Достојевског - Стараја Руса

  

Најпознатија дела су му „Злочин и казна“„“ и „Браћа Карамазови“. У „Злочину и казни“ главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о „великим људима“ и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству, док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљада људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човека достојни живот. Међутим, под теретом савести на крају се предаје полицији. „Браћа Карамазови“ је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су и његови романи „Коцкар“ и „Идиот“.

Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго су психолошка анализа и контрадикторност његових ликова чиниле да чак и систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи учинили су његово дело врло релевантним за 20. век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима.

Радни сто Фјодора Михајловича Достојевског

Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе филозофе и писце, Фридриха Ничеа, Албера Камија, Жана Пола Сартра, Михаила Булгакова, итд. Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима, као што су вера, патња и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света. Поред константног интересовања читалачке публике широм света Достојевски привлачи пажњу и изучавалаца књижевности, књижевних критичара, историчара књижевности и теоретичара књижевности, као и стручњака из других области (психологије,хришћанске теологије, филозофије, антропологије и др). Достојевски се сматра руским књижевником о коме је највише писано, а само библиографија радова о њему на руском језику до половине 20. века објављена је у више томова. Његова дела остварила су значајног утицаја и у српској култури. Неки од најзначајнијих српских интелектуалаца писали су о Достојевском или били под утицајем његовог књижевног стваралаштва: Јустин Поповић написао је студију о филозофским схватањима Достојевског са позиција православне теолошке мисли, Исидора Секулић му је посветила више есеја, сматра се да је остварио утицај на литерарно стваралаштво Милована Ђиласа, а Никола Милошевић му је посветио више филозофских и књижевнотеоријских студија (Достојевски као мислилац, Негативни јунак итд). Посебно је велики утицај Достојевски имао наруску религиозну филозофију.

 Смрт

Преминуо је 9. фебруара по новом, односно 28. јануара по старом, календару, 1881. године у Санкт Петербургу. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Таква почаст одавана је једино телима преминулух руских царева.

NEVESTA JAKOG VETRA

Ђулбастије

Vincent Van Gogh

                     

Vincent Van Gogh 

       

Vincent Van Gogh rođen je 30.04.1853. godine u Zundertu, Holandija. Odrastao je uz oca sveštenika Theodorusa, majku Anu Corneliu i tri sestre Ana, Elizabeth i Willemin i dva brata Cor i Theo za koga je bio posebno vezan.Van Gogovi su bili najveća porodica trgovaca umjetničkim djelima i zahvaljujući stricu Vinsent je sa 22 godine postao trgovac reprodukcijama sa platom od 5 funti mjesečno u Londonu. Posao trgovca lošim djelima nije ga mogao održati, stoga je napustio Goupilov muzej gdje je radio, predavao neko vrijeme kao učitelj. U to vrijeme ljudi su ga opisali kao mrzovoljnog, ekscentričnog čovjeka koji se drži dalje od društva Proveo je neko vrijeme kod roditelja Egen, a zatim se zaputio u Amsterdam u namjeri da se školuje za sveštenika, po očevoj želji. Napustio je skupe studije i stupio u školu Odbora za evangelizam. Izbacili su ga iz pastorske škole jer nije mogao da se prilagodi pedantnosti i praznini savremene teologije. Na savjet prečasnoga Pitersena, odlučio se na odlazak u Borinage, rudarsko naselje na sjeveru Holandije. Prizor koji ga je tamo dočekao nije bio nimalo ugodan. Ljudi na rubu egzistencije, boreći se između gladi, bolesti, zime i smrti u rudnicima. Posvetio se sav radu nastojeći da na sve moguće načine pomogne tim ljudima. takav kakav je bio sa osjećanjima dubokim i snažnim saosjećao je sa bijednim životom rudara, a takav mučan život nije mu činio dobro: fizički je propadao, živci su mu popuštali, da bi pobijeđen bezizlažnošću piolažajem u kom se nalaze rudari izgubio vjeru u Boga. Razočaran tu je započeo svoje prve crteže. Crtajući ugljem rudare njihove žene i djecu. U to vrijeme ga je posjetiop njegov mlađi brat Teo, tada je sklopljen "ugovor" između braće: Vinsent će slikati, a Teo će mu obezbjediti sredstva za život i rad sve do momenta kad se Vinsent bude mogao sam izdržavati slikajući, a dotad će mu Vinsent slati sve što naslika. Sa svojim rođakom poznatim slikarom Antonom Movom se našao u Hagu, gdje je i započeo svoje dugogodišnje usavršavanje. Za svo vrijeme njegovog mukotrpnog života i rada nikada nije izostala pomoć i podrška od Tea. Vraća se sa roditeljima u Hajnen, neumorno radi i tamo upoznaje Margot Begeman, jedinu ženu koja ga je voljela iskreno i bez rezerve, i koja je sama sebi oduzela život kad joj je bilo zabranjeno da se uda za Vinsenta Poslije toga on odlazi u Pariz gdje upoznaje: Tuluz-Lotreka, Žorža Seroa, Pola Gogena i Sezana. U Parizu niko nije htio njegove slike, ipak imao je uvjek snage i vjere u sebe da slika.Iz Pariza odlazi u Arl gdje je našao nadahnuće za svoje slike, a tu mu se pridružuje Gogen.U to vrijeme započinju njegove duševne krize, i u jednom od takvih nastupa, poslije svađe sa Gogenom, odrezao je sam sebi uvo. Videći da je njegovo duševno stanje teško brat Teo ga šalje u bolnici za duševne bolesti u San Remiu. Nakon što se oporavio otputovao je u Auvres kod dr. Gašea koji ga je ugostio. Za vrijeme jedne od svojih kriza puca sebi u bok i podliježe ranama. Sahranjen je s bratom Teom na groblju 1890.

Autoritet je zao

Autoritet je zao! – Krišnamurti

May 21, 2012 | Filed under: Ljudska Svest, Planeta Zemlja

Sloboda i autoritet nikada ne mogu ići zajedno...

Pitanje: Učili su nas da misao mora biti kontrolisana kako bi se doprinelo stanju mira koje je neophodno  za razumevanje realnosti. Možete li objasniti kako da kontrolišemo misli?

Krišnamurti: Kao prvo, gospodine, ne sledite nikakav autoritet. Autoritet je zao. Autoritet uništava, sklon je perverziji, autoritet iskvaruje; a čovek koji sledi autoritet, uništava samog sebe, i takođe uništava ono šta je postavio na mesto autoriteta. Sledbenik uništava učitelja, kao što učitelj uništava sledbenika. Guru uništava učenika, kao što učenik uništava gurua. Kroz autoritet, vi nikada, ništa nećete naći. Morate biti slobodni od autoriteta kako bi pronašli realnost. To je jedna od najtežih stvari: biti slobodan od autoriteta, kako spoljašnjeg tako i onog unutrašnjeg. Unutrašnji autoritet je svesnost iskustva, svesnost znanja, dok je spoljašnji autoritet država, partija, grupa, zajednica. Čovek koji želi pronaći realnost mora se čuvati od sveg autoriteta, bilo spoljašnjeg ili unutrašnjeg.

Dakle nemoje dozvoljavati da vam govore šta da mislite. To je kletva čitanja: reč nekog drugog, postaje svevažna. Pitalac počinje sa rečenicom: “Rečeno nam je.” Ko vam je to rekao? Gospodine, zar ne vidite da su velike vođe, sveci i veliki učitelji pogrešili iz razloga što ste vi takvi? Dakle, ostavite ih na miru. Učinili ste da oni propadnu jer ne tragate za istinom, već želite potvrdu. Ne sledite nikoga, uključujući i mene; ne činite od drugog sopstveni autoritet. Vi i samo vi morate biti i učitelj i učenik. Onog trenutka kada nekog drugog usvojite za učitelja a sebe za učenika, vi poričete istinu. Ne postoji učitelj, niti učenik kada govorimo o potrazi za istinom. Potraga za istinom je važna, a ne vi ili učitelj koji će navodno da vam pomogne da nađete istinu. Vidite, savremeno obrazovanje, kao i ono prethodno,naučili su vas šta da mislite a ne KAKO! Postavili su vas unutar okvira, a taj okvir vas je uništio; jer vi tragate za guruom, učiteljem, liderom (bilo političkim ili nekim drugim), i to samo onda kada ste zbunjeni. U suprotnom, potreba da nekog sledite ne postoji. Ako vam je jasno, ako ste sami sebi vođa svojim unutrašnjim svetlom, onda nikada nećete slediti. Ali pošto niste, vi sledite, sledite iz stanja sopstvene zbunjenosti; i ono što sledite takođe mora biti zbunjeno. Vaše starešine, kao i vi sami, ste zbunjeni i politički i religiozno.

Stoga, prvo morate očistiti sopstvene konfuzije, otkriti unutrašnje svetlo, a onda će problem nestati. Podela na učitelje i učenike nije produhovljena. E sada, pitalac želi da zna kako da kontroliše misao. Pre svega, da bi je kontrolisali vi morate znati šta je misao ustvari i ko je kontrolor. Da li su to dva različita procesa ili udruženi fenomen? Najpre morate razumeti šta je misao, zar ne? Pre nego što kažete, “Kontrolisaću misao; i takođe vi morate znati šta je kontrolor. Da li kontrolor postoji bez misli? Ako nemate misli, postoji li onda mislilac? Mislilac se rađa iz misli, i misao nije razdvojena od mislioca, oni su jedan proces.

izbor, originalni prevod i priprema:
Miloš Zen

Umberto Eco: Fašizam- zlo u 11 tačaka

Umberto Eco: Fašizam- zlo u 11 tačaka

U korijenima fašističke psihologije leži opsesija zavjerom, ili još bolje, međunarodnom zavjerom. Ali zavjera mora takođe doći iznutra. Fašističke vlade osuđene su na to da gube ratove jer su nesposobne da ispravno procijene neprijatelja. U fašizmu ne postoji borba za život, naprotiv, život se živi samo zbog borbe. Zbog toga, pacifizam je kolaboracija sa neprijateljem. Građani se pozivaju samo kada treba odigrati ulogu naroda
1. Prvo obilježje fašizma je kult tradicije a tradicionalizam implicira odbacivanje moderne. Poštovaoci tehnologije su kako fašisti tako i nacisti, dok je tradicionalistički mislioci obično odbacuju kao negaciju tradicionalnih duhovnih vrijednosti. Međutim, iako je nacizam bio ponosan na svoja industrijska dostignuća, njegov modernizam je ležao tek na površini jedne ideologije koja se temeljila na krvi i tlu. Odbijanje modernog svijeta kamufliralo se kao odbijanje kapitalističkog načina života, ali u prvom redu radilo se o odbijanju duha iz 1789. g. (1776. g. naravno). Prosvijećenost, vijek uma, važi kao početak modernog izopačenja. U tom smislu, fašizam se može definisati kao iracionalizam.
2. Iracionalizam je, takođe, ovisan o kultu akcije zbog akcije. Akcija mora uspjeti prije mišljenja ili u potpunosti bez mišljenja. Otud kultura postaje sumnjiva čim se identifikuje sa kritičkim stavovima. Nepoverenje prema svetu intelekta uvek je bio simptom fašizma, od Geringovog otvorenog stava: “Kada čujem reč kultura mašim se za pištolj”, do česte upotrebe izraza kao što su “degenerisani intelektualci”, “jajoglavci”, “jalovi snobovi”, “univerziteti su gnijezda crvenih”. Službeni fašistički intelektualci uglavnom su bili angažovani u napadanju moderne kulture i liberalne inteligencije zbog izdaje tradicionalnih vrijednosti.
Nikakva se sinkretistička vjera ne može oduprijeti analitičkoj kritici. Kritički duh provodi razlikovanja. U modernoj kulturi naučna zajednica hvali neslaganje kao nešto korisno za obogaćivanje znanja. Za fašizam neslaganje je izdaja.
3. Uostalom, razlike u mišljenju znak su raznolikosti. Fašizam raste i traži podršku tako što izrabljuje i naoštrava prirodni strah od različitog. Prvi apel jednog fašističkog ili predfašističkog pokreta usmjeren je protiv došljaka. Tako je fašizam po definiciji rasistički.
4. Fašizam je nastao iz individualne ili socijalne frustracije. Stoga je tipičnim obeležjima istorijskog fašizma pripadao apel frustriranoj srednjoj klasi, klasi koja je trpjela ekonomsku krizu ili osjećaj političkog poniženja. U naše vrijeme, kada su stari “proleteri” postali malograđani fašizam sutrašnjice naći će svoju publiku u toj novoj većini.
5. Ljudima koji osjećaju da im je otet njihov vlastiti socijalni identitet fašizam dodjeljuje kao jedinu privilegiju da su rođeni u istoj zemlji.To je izvor nacionalizma. Osim toga, jedna nacija dolazi do svog identiteta samo preko svojih neprijatelja. Stoga, u korjenima fašističke psihologije, leži opsesija zavjerom, najbolje je, međunarodnom zavjerom. Sljedbenici se moraju osjećati opkoljenima. Toj zavjeri najlakše je doskočiti pozivom na mržnju prema strancima. Ali zavjera mora takođe doći iznutra: Jevreji su obično najbolji cilj jer imaju tu prednost da su istovremeno i unutra i spolja. U SAD prominentna instanca opsesije zaverom može se naći u “The New world Order”, Peta Robertsona, ali ima i mnogo drugih.
6. Sljedbenici se moraju osjećati poniženima očiglednim bogatstvom i moći svojih neprijatelja.kad sam bio mladić naučili su me da mislim o Englezima kao narodu sa pet obroka. Oni su jeli češće od siromašnih, a i umjerenih Italijana. Jevreji su bogati i pomažu jedni drugima putem tajnih mreža uzajamne podrške. Sljedbenici moraju, međutim, takođe biti uvjereni da mogu pobijediti svoje neprijatelje. Tako, neprestanim pomijeranjem retoričkog žarišta neprijatelji su istovremeno prejaki i preslabi. Fašističke vlade osuđene su na to da gube ratove jer su nesposobne da ispravno procene neprijatelja.
7. U Fašizmu ne postoji borba za život, naprotiv, život se živi samo zbog borbe. Zbog toga, pacifizam je kolaboracija sa neprijateljem. On je loš, jer život je stalna borba. To vodi Armagedonovom kompleksu. Kako neprijatelji moraju da budu pobijeđeni, nužna je jedna odlučujuća bitka nakon koje će pokret zavladati svijetom. Takvo “konačno rješenje” implicira iznova jedno razdoblje mira, novo zlatno doba, što protivrječi načelu neprestanog rata. Nijednom fašističkom vođi nikada nije pošto za rukom da riješi taj problem.
8. Elitizam je tipični aspekt svake reakcionarne ideologije, ukoliko je on u osnovi aristokratski, a aristokratski i militaristički elitizam imaju osobinu- preziranje slabijih. Fašizam može da zastupa samo jedan popularni elitizam. Svaki građanin pripada najboljem narodu na svetu, najbolji građani su članovi stranke, svaki Građanin može (ili bi trebalo) da pristupi stranci. Međutim, bez plebejaca nema patrijaca. Vođa zna da njegova moć nije demokratski preneta na njega nego nasilno osvojena i njemu je potpuno jasno da njegova snaga proizilazi iz slabosti masa, koju su tako slabe da trebaju i zaslužuju vođu. Kako je grupa hijerarhijski organizovana (po vojničkom modelu) svaki od nižih vođa prezire svoje potčinjene, kao što opet svaki od ovih potčinjenih prezire one njemu potčinjene. To pojačava svijest o masovnom elitizmu.
9. Fašizam se temelji na selektivnom populizmu, na jednom takoreći kvalitativnom populizmu. U demokratiji građani imaju individualna prava, ali u svojoj cjelini poseduju politički uticaj samo na osnovu jednog kvalitativnog gledišta- poštuju se odluke većine. Za fašizam individue kao individue nema nikakva prava, dok je narod, naprotiv, shvaćen kao kvalitet, kao monolitni entitet koji izražava zajedničku volju. Kako veliki kvantitet ljudi ne može imati nikakvu zajedničku volju, vođa se predstavlja kao njen tumač. Izgubivši svoju delegiranu moć, građani više ne deluju; oni se pozivaju samo onda kada treba odigrati ulogu naroda. Zbog toga, narod nije ništa drugo do jedna teatralna fikcija. Kao dobar primer kvalitativnog populizma nije nam više potrebna. Piazza Venezia u Rimu ili Nirberški stadion. U budućnosti nas čeka jedan televizijski ili internet-populizam u kojem će emocionalna reakcija neke odabrane grupe građana biti prihvaćena kao glas naroda. Na temelju svakog kvalitativnog populizma fašizam mora biti protiv “trule” parlamentarne vlasti. Jedna od prvih rečenica koju je Musolini izrekao u italijanskom Parlamentu bila je: “Mogao sam pretvoriti ovo gluvo i sumorno mjesto u logor za moje manipule”- “manipule” su jedinice od kojih se sastojala tradicionalna rimska legija. Ustvari, on je smesta pronašao bolji smeštaj za svoje manipule, ali je nešto kasnije likvidirao i Parlament. Gdje god neki političar dovodi u pitanje legitimnost parlamenta zato što on ne izražava više volju naroda, tu smrdi na fašizam.
10. Fašizam govori novogovorom. Orvel je u “1984″ izmislio novogovor kao službeni jezik Anglosoca, engleskog socijalizma, ali elementi fašizma zajednički su različitim oblicima diktature. Svi nacistički li fašistički školski udžbenici poslužili su se osiromašenim vokabularom i elementarnom sintaksom kako bi u klici zatrli instrumente kompleksnog i kritičkog mišljenja. Ali moramo se pripremiti i na druge oblike novogovora, čak i kada se pojavljuju u naizgled nevinom obliku popularnih tok-šoua. Ujutro, 27. jula 1943. saznao sam sa radija da je fašizam propao i da je Musolini uhapšen. Kada me je majka poslala po novine otkrio sam da novine na najbližem kiosku imaju različite naslove. Štaviše, nakon što sam pročitao te naslove postalo mi je jasno da u svakim novinama stoji nešto drugo. Naslijepo sam se odlučio za jedne i na prvoj stranici pročitao proglas koji je potpisalo pet ili šest političkih stranaka, među njima i Komunistička partija, Socijalistička partija i Liberalna partija. Sve do tog trenutka vjerovao sam da u svakoj zemlji postoji samo jedna jedina stranka i da je u Italiji to Partito Nazionale Fasciste. Sada sam otkrivao da je u mojoj zemlji moglo postojati više stranaka u isto vrijeme. Kako sam bio pametan dečko, smjesta sam shvatio da tako mnogo stranaka nije moglo preko noći da iznikne iz zemlje, da su one, dakle, neko vrijeme morale postojati u ilegali. Proglas na naslovnoj strani slavio je kraj diktature i povratak slobode: sloboda govora, štampe, političkog organizovanja. Te riječi “sloboda”, “diktatura”, “prava”- tada sam ih čitao po prvi put u svom životu. Uz pomoć tih novih riječi ponovo sam bio rođen kao slobodan čovjek Zapada. Moramo ostati budni kako smisao tih riječi ponovo ne bi dospeo u zaborav. Fašizam je još uvijek oko nas, ponekad neugledno obučen. Bilo bi mnogo lakše za nas kada bi se na svjetskoj sceni pojavio neko i rekao: “Želim drugi Aušvic, želim da crne košulje ponovo pradiraju italijanskim trgovima”. Život nije tako jednostavan. Fašizam se može vratiti i pod najnevinijom maskom. Naša je dužnost da ga razotkrijemo i da upremo prstom na svaki od njegovih primjera svakog dana, na svakom mjestu na svijetu. Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja.

Maksim Gorki

Када се говори о делу Максима Горког

   

28.марта 1868. године рођен је руски писац Алексеј Максимович Пјешков, познат као Максим Горки, утемељивач социјалистичког реализма. Најчешћа тема његовог стваралаштва су људи са такозваног дна, побуњеници свих врста, изгубљени и презрени. После 1917. полемисао је с вођом Октобарске револуције Лењином и другим челницима бољшевичког врха, критикујући поступке совјетских власти. Истовремено је учествовао у обнови земље и сматра се најзначајнијим културним послеником у постоктобарској епохи. Умро је 1936. у време највеће Стаљинове страховладе, под околностима које нису потпуно расветљене. Дела: приче, приповетке и романи "Макар Чудра", "Старица Изергиљ", "Маљва", "Коновалов", "Песма о Соколу", "Фома Гордејев", "Мати", "Песма о веснику олује","Лето", "Тројица", "Исповест", "Градић Окуров", "Челкаш", "Живот Матеја Кожемјакина", "Супрузи Орлови", "Артомонови", "Живот Клима Самгина", "аутобиографска" трилогија "Детињство", "Међу људима" и "Моји универзитети", драме "Малограђани", "На дну", "На летовању", "Деца Сунца", "Варвари", "Непријатељи", "Васа Железнова" (две верзије), "Јегор Буличов и остали", успомене "Лав Толстој".Када се говори о делу Максима Горког (1868-1936), увек се посебно издваја његов роман «Мати». Роман се сматра прекретницом у руској књижевности, јер је у њему први пут проговорено о оној страни руског друштва о којој се до тада мало или уопште није знало - о радницима и о њиховом бедном животу.  Критичари су ово дело назвали аутобиографијом радничке класе. Руски радници се појављују као весници новог друштва и немају другог сна осим да “кроз блато пробију пут до доброте, једнакости и љубави према човеку”. За тај сан - спремни су да се жртвују.
У ствари, “Мати” обрађује пут једног револуционара. Централна личност је радник Павле Власов, рођен у бедној радничкој средини. Не желећи да буде као његов отац - радник који је свој гнев против неправде испољавао у својој породици, Павле, прераста у правог револуционара, који постаје свестан неминовности борбе и револуције. Чита књиге и настоји да схвати суштину историјског развоја.
Горки је у роману насликао и лик Павлове мајке, Пелагије Ниловне, која је увек уз свог сина и уз његове другове и она, такође, израста у светао лик револуционара и борца.
Роман “Мати” одиграо је значајну улогу у припремама радника за предстојећу револуцију, нарочито после пораза 1905. године. Горки је за њега рекао: “Мој задатак је био да подржим клонули дух супротстављања тамним и непријатељским силама живота.” Можда је Горки најбоље описао атмосферу настојања радника и сељака да се удруже против капиталиста, кроз исповест једног од својих јунака:
“Погодио сам се код једног дерикоже као надничар - има их тамо као мува на мрцини. За рад добијам

четири пута мање, а ломим грбачу два пута више него овде. Провео сам у фабрици две године и одвикао сам се од села, ето ти... Глад је прождирала људе, људи не живе, већ труну у бескрајној беди. А наоколо као гавран власт стражари, пазећи да немаш залогај више...”
Горки је несумњиво био једна од најособенијих личности културног и политичког живота тадашње Русије - лађар, кувар, певач, пекар, чизмар, вртлар, ковач, чувар железничке пруге, носач, писар, скитница, страсни револуционар, отворени антибољшевик, па ватрени поборник бољшевизма. И сам је активно учествовао у борби за успостављање социјализма, све до победе 1917. године. У тој борби се прекалио, сазрео као револуционар и открио дар за писање. Горки је написао да су му књиге помогле да се издигне из блата и да не пропадне у мору глупости и баналности, да је испунио животни сан, а то је помагање другима.
Због субверзивне делатности, Горки је неколико пута доспео у тамницу. У затвору је написао своју прву приповетку - “Макар Чудра”, која ће много деценија касније послужити као основа за филм “Цигани лете у небо”. Тада је узео псеудоним Максим Горки, под којим га познаје светска литература.
Још једно тамновање дубоко се одразило на његову књижевност. У предвечерје револуције 1905. године био је ухапшен. Под притиском светске јавности, пуштен је на слободу. Присиљен на емиграцију - одлази у Финску, затим у Берлин, па у Њујорк. Одатле путује у Италију, на Капри, где остаје седам година. На Каприју пише роман “Мати”, који је прво објављен у наставцима у Њујорку, а потом преведен на многе језике. Роман, уз који су стасале многе генерације, први пут је изашао у Русији 1907. године.

Тајанствена личност

Чини се да ће писац романа “Мати” остати тајанствена личност, због непознатог узрока смрти. По једнима, Горког су ликвидирали “агенти буржоазије”, “издајници социјалистичке револуције”, “троцкисти и десничари”. По другима, Стаљин је сам издао наредбу да се ликвидира Горки, а то је “беспоговорно извршио шеф тадашње полиције Јагода”. Према трећој опцији, лични лекар Горког изјавио је да је отрован чоколадама и бомбонама набављеним из Кремља. Последња опција, која се сматра најмање вероватном, јесте да је умро природном смрћу од упале плућа.

Зубобоља срца
Горки је, иначе, целог живота имао проблема с плућима. Са двадесет година је приликом покушаја самоубиства оштетио плућно крило. У белешци која је пронађена тада у његовом џепу писало је: “За своју смрт кривим немачког песника Хајнриха Хајнеа, који је измислио зубобољу срца. Молим да се над мојим телом изврши обдукција, не би ли се видело који је ђаво ушао у мене у последње време.”

Извор: Вечерње Новости

Covjek od sve imovine treba da ima samo dva kofera