Stepski vuk

Stepski vuk

  Vama je često

bio dosadan sopstveni život,

stremili ste za tim da odete

odavde, je li tako?

Vi žudite da napustite ovo vreme,

ovaj svet i ovu stvarnost

i da uđete u jednu drugu stvarnost

koja bi vam više odgovarala,

u svet u kome ne postoji vreme.

Učinite to, dragi prijatelju,

ja vas na to pozivam.

Vama je poznato gde se on krije,

poznato vam je da je svet koji tražite

– svet vaše sopstvene duše.

Samo u vama samom živi

ona druga stvarnost

za kojom žudite. 

" Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak."

                                                                          *

" Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače. A ono što se u meni dogadja, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću!"

                                                                          *

" Usamljenost je nezavisnost. A ja sam je preživljavaoi stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, ali je i spokojna, čudesno spokojna i prostrana kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde."

                                                                          *

" Setio sam se svojih zaboravljenih mladićkih godina - koliko sam voleo ovakve mračne, mutne večeri u poznu jesen ili zimu, kako sam, opijen, žudno uvlačio u sebe raspoloženje usamljenosti i melanholije kada sam do ponoći, uvijen u svoj kaput, trčao po kiši i vetru kroz neprijateljsku prirodu punu opalog lišća, već i tada usamljen, ali ispunjen dubokim uživanjem i pesmama, koje sam kasnije zapisivao pri svetlosti sveće. To je prošlo, taj pehar je popijen i više se nije punio. Da li je trebalo žaliti za tim? Nije. Ne treba žaliti ni za čim što je prošlo. Žaliti treba za Sada i za Danas, za svim onim nebrojenim danima koje sam izgubio, koji su mi protekli ne donevši mi darove ni uzbudjenja."

                                                                          *

" Ako ti je za svako zadovoljstvo potrebna dozvola sveta - onda si doista za žaljenje!"

                                                                          *

" Moja duša je ponovo počela da diše. Moje oči su ponovo progledale, i u trenucima sam strasno naslućivao da je dovoljno da sakupim rasuti svet slika, da treba samo na stepen slike da podignem ovaj 'harihalerovski' život stepskog vuka kao celinu, pa da i sam udjem u svet slika i postanem besmrtan. Zar svaki čovečji život ne znači zalet i pokušaj prema tom cilju?"