Mumijo za zdravu kosu. Domaći šampon za brži rast kose sa mumijo.

Mumijo za zdravu kosu. Domaći šampon za brži rast kose sa mumijo.

 16/11/2013  natalija laketic

3

inShare2

Danas zelim da Vam preporucim izuzetnoefikasan domaci sampon za rast kose sa Mumijo. Da bi ste znali sa cim imate posla, vredi opisati ovo carobno sredstvo. Sta je Mumijo(mumije, mumio, mumie), bolje je procitati u Wikipediji.

Ali, ukratko: mumijo je prirodna mesavina organskih i neorganskih komponenata, koja se prikuplja u obliku smole u supljinama stena, uglavnom u planinskim pecinama u Centralnoj Aziji. Mumijo u sebi sadrzi 23 hemijska elementa, 30 makro- i mikroelemenata, 6 aminokiselina, velike kolicine vitamina B, C i A, etericna ulja, pcelinji otrov, smolaste supstance, od kojih svako moze imati pozitivan uticaj na odredjene promene u ljudskom organizmu. Kod nas, Mumijo mozete pronaci u svakoj bolje snabdevenoj apoteci u obliku tableta.

Lepotice drevnog Egipta i stare Grcke mumijo su koristile u kozmeticke svrhe, cesto – za lecenje kose, i to nije iznenadjujuce. Jer mumijo poseduje snazna biostimulativna svojstva, cime se povecava regenerativne procese u svim ostecenim organima, u ovom slucaju – regeneracija i oporavak korena dlake, sto dovodi do brzeg rasta zdrave kose i samim time sprecava njeno opadanje.

Postoji vrlo jednostavan i efikasan recept za upotrebu mumijo za negu i lecenje kose.

Potrebno je 10 tableta mumijo rastvoriti u 50 gr vode. Ovu smesu pomesati sa 200 ml sampona i kasikom meda. Kosa se pere uobicajeno, samo penu ostavite na glavi 2-3 minuta. Posle se kosa temeljno ispira. Ovaj recept se pokazao kao odlican lek protiv opadanja kose. Sa redovnom upotrebom kosa postaje zdrava i prestaje da opada.

Ja sam malo istrazivala i eksperimentisala i napravila sampon sa mumijo po svom receptu, koji stalno koristim, jer se u mom slucaju pokazao kao savrseno sredstvo protiv opadanja kose i samim tim za rast nove i zdrave kose. Za cetiri meseca koriscenja ovog sampona moja kosa je porasla za 7 cm, postala gusca i zdravija, perut nestala!  Nazalost, nisam slikala kosu u medjuvremenu, ali mozete mi verovati na rec.

Za recept ovog domaceg sampona bice potrebni odredjeni sastojci, koje cete pronaci u svakoj apoteci. Moram vam reci da nije jeftino (za 1 litru ovog sampona potrebno je izdvojiti oko 1500 dinara), ali definitivno se isplati!

Dakle, za ovaj domaci sampon sa mumijo bice potrebno:

• - 1 deciji sampon od 700 ml
• - pakovanje Mumijo tableta – 30komada
• - pantenol, vodeni rastvor – 100 ml
• - kapi od koprive -30 ml
• - AD uljane kapi – 10 ml
• - ricinusovo ulje – 30 ml
• - jedna litarska ambalaza (prazna boca od sampona)

Mumijo tablete rastvorite u vodenom rastvoru pantenola.

Bice potrebno dvadesetak minuta. Povremeno promesajte drvenom ili plasticnom kasikicom, da se ne lepi za dno case. Pre upotrebe Mumijo drzite u frizideru, da se tablete lakse istisnu iz pakovanja, jer su smolaste.

Prerucite deciji sampon u praznu litarsku ambalazu i dodajte sve sastojke: vodeni rastvor pantenola sa mumijo, kapi od koprive, AD kapi, ricinusovo ulje. Sve dobro promesajte i mozete koristiti.

Pre upotrebe sampon promuckajte. Kosu perite na uobicajen nacin: posle prvog samponiranja – isperite kosu. Kod drugog nanosenja, sampon utrljajte u kosu i ostavite 2-3 minuta, pa dobro isperite.

Za bolji efekat preporucila bih vam da u vlaznu opranu kosu utrljate jednu kasiku (kocku)biostimulativnog soka aloe. Deluje na kosu izvanredno!

Nemojte ocekivati momentalni efekat. Ni jedno sredstvo vam njega dati nece. Sustina je da korenu dlake treba dati vreme da se probudi, da ponovo „zaprogramira“ dobar rast zdrave kose. Za to ce biti potrebno 3-4 meseca.

Ali je to vreme vredno toga, ako ste resili vratiti zdravlje svojoj kosi i samim time podstaci njen rast i gustinu. Morate biti uporni, jer nase telo voli tacnost i doslednost, jer je i to deo brige o njemu.

Na bazi tableta Mumijo mozete napraviti efikasnu domacu kremu protiv strija i upotrebiti za lecenjepolicisticnih jajnika.

Budite lepe i zdrave!


*****

Uticaj boja na raspolozenje

 

Proces uočavanja boja je kompleksan, a ne uključuje samo naše oči, već regije u mozgu koje imaju direktan uticaj na fizičko zdravlje. 

Električni impulsi putuju iz mrežnjače i prolaze kroz deo mozga koji se naziva hipotalamus. Ova regija mozga kontroliše mnoge telesne procese, kao štosu obrasci spavanja, reakcije na stres, žeđ, glad, pa čak i srčani ritam. 

Kako boje utiču na raspoloženje i kako se osećamo dok ih gledamo je kombinacija dve stvari. Prvo, uočavamo kako je boja važan pokazatelj zrelosti namirnica, i više nas privlače boje koje sugerišu ukusnu hranu, koja nije otrovna. 

Drugo, naučili smo značenje nekih boja u određenim situacijama. Na primer, naučili smo da crveno znači opasnost. Međutim, postoje određene boje koje imaju moć stvaranja fizičke i psihičke reakcije. Objasnićemo neke od njih.

Crvena

Crvena boja je moćna i ima najdužu talasnu dužinu svetlosnog spektra. Može podstaći snažne fizičke i emocionalne reakcije. Čini se da nam je bliže nego što to zapravo jest i zaokuplja pažnju.

Gledanje crvene boje može povećati broj otkucaja srca i ubrzati disanje, što može biti korisno ako treba malo podsticaja. Koristi se u terapiji bojama kao tretman za stimulaciju tela i uma, te poboljšanje cirkulacij

       

                                                                                                       

                                           


Žuta

Žuta je najteža boja za ljudsko oko koju mozak koju treba dešifrovati, pa je zabeleženo da previše žute boje može uzrokovati mučninu i glavobolju.

Izloženost žutoj boji može podstaći mentalne aktivnosti i povećati energiju. Primećeno je da povećava koncentraciju pa se zato često koristi na beležnicama. Smatra se veselom i optimističnom bojom.

Žuta takođe može uzrokovati anksioznost i manjak samopoštovanja.

Plava

Plava se smatra bojom koja umiruje, ali i bojom poslovnog sveta. Iz tog razloga mnoge sobe su plave, jer je to boja koja pomaže izazvati smirujuće dejstvo kod ljudi. Takođe može stvoriti stanje depresije, jer je puno plave boje hladno i tužno.

Izloženost plavoj boji usporava metabolizam, snižava puls i usporava disanje ispod normalnog nivoa.

Važno za ovu boju je da zapravo može suzbiti apetit, jer obično sugeriše da je hrana plave boje pokvarena ili otrovna.

 

Zelena

Boja koja se nalazi u sredini svetlosnog spektra je popularna u bolnicama jer stvara okruženje za odgoj i zdravlje. To je zato što ima snažne veze sa prirodom. Mnogi simboli i logotipi imaju zelenu kao osnovnu boju.

Nakon što je prepoznata kao boja koja simbolizuje plodnost, često je korišćena na venčanjima u petnaestom veku.

Najlakša boja za oči stvara umirujući efekat pa je često korišćena u uređenju enterijera.

Narandžasta

Koristeći kombinaciju crvene i žute, ta se boja smatra toplom i energičnom. Apsolutno nema smirujuće dejstvo te je snažno povezana sa ambicijama i novim fazama u životu.

U terapiji bojama koristi se za lečenje pluća i kako bi se povećao nivo energije. Fiziološki je zabeleženo povećanje protoka krvi u mozgu, što može povećati mentalne aktivnosti.

Lako je uočljiva pa se često koristi na gradilištima ili mestima gde postoji opasnost od povreda

.

Ljubičasta

Ova boja se retko pojavljuje u prirodi. Poseduje najkraću talasne dužine u svetlosnom spektru, te podstiče meditaciju i duboko razmišljanje kod onih koji ju vide.

Kako ju je retko pronaći u prirodi, zbog toga je istorijski postala simbol bogatstva i moći. Osim toga, ljubičasta se smatra bojom misterija i magije pa su čarobnjaci i mistici često nosili ljubičaste haljine.

Roza

Ima umirujuće delovanje pa je korišćena u zatvorima kao način smirivanja zatvorenika.

No taj je uticaj samo kratkog veka jer jednom kada prestanete da koristite ovu boju kao glavni deo svoje okoline, njen uticaj prestaje.

Smatra se ženskom bojom koja umiruje i romantična je boja koja označava nežne osećaje

SIVA

Smatra se prilično ograničavajućom, iako se misli da ima mali ili gotovo nikakav psihološki uticaj na nas.

Poslovna odela su obično sive boje, a kroz to ju možemo povezati sa samopouzdanjem i samostalnošću.

Ukazuje na nedostatak boje i vitalnosti, što može uzrokovati depresivna stanja. Takođe se navodi kao oznaka za vreme početak zimskog sna, jer su dani kraći, a noći dolaze ranije.

Crna

To je ono što kada se apsorbuju sve boje u svetlosnom spektru. To svojstvo oduzimanja svetlosti deluje preteći pa se zato mnogi ljudi boje tame.

Stvara apsolutnu jasnoću kada se koristi u pisanju poruke i postiže dobru ravnotežu s belom. Takođe je najgušća boja i na taj način može dati utisak težine predmetima koji su obojeni u crno.

Smeđa

Braon je jako evolucijski povezana s našim mozgom, jer sugeriše da je hrana jestiva ili zrela. Ima snažne veze sa prirodom i zemljom, poput zelene, te se smatra drugom najdražom bojom među muškarcima, odmah nakon plave.

Povezana je s toplinom i udobnošću, može pomoći ljudima da se osećaju ugodno i sigurno.

Bela

Bela je boja totalne refleksije svetlosnog spektra. Smatra se čistom i sterilnom pa je popularna boja u medicinskoj struci gde je sterilnost od najveće važnosti.

Takođe predstavlja neokaljanost i čistoću pa je čest izbor za venčane haljine jer simbolizuje devičanstvo.

Povezana je s toplinom i udobnošću, može pomoći ljudima da se osete prijatno i sigurno.

 

Fotogalerija

Fotogalerija

Kuda vodi nacionalizam

U dobro poznatoj Rezoluciji Informativnog biroa komunističkih partija, usvojenoj u junu 1948: "O situaciji u Komunističkoj partiji Jugoslavije" ukazano je su prethodnih meseci nacionalistički elementi, koji su odranije postojali u pritajenom obliku, došli do prevlasti u rukovodstvu Komunističke partije Jugoslavije; da se rukovodstvo Komunisti čke partije Jugoslavije odmetnulo od internacionalističkih tradicija i da je krenula putem nacionalizma.
Sve komunističke partije, celokupna zajednica narodnih demokratija i socijalizma jednoglasno prihvata Rezoluciju Informativnog biroa "O situaciji u Komunističkoj partiji Jugoslavije". Sve komunističke partije sveta prepoznaju da sadašnje jugoslovensko rukovodstvo, tj. Titova grupacija, preuzimanjem nacionalističkih pozicija, samo igra u rukama imperijalista, izolujuċi i slabeċi samu Jugoslaviju.
Da li je Titova grupa naučila važne lekcije iz ovih činjenica?
Da li Titova grupa shvata da nacionalistička politika znači gubljenje najodanijih saveznika u vidu komunističkih partija čitavog sveta, i da je ta ista grupa veċ dovela Jugoslaviju u izolaciju, kako u unutrašnjem tako i u spoljnjem planu?
Da li je Titova grupa shvatila da je jedini put izlaska iz ove teške situacije u koju je dovela partiju i zemlju da spozna svoje greške, prekine sa politikom nacionalizma, i da vrati sebe bratstvu komunističkih partija?
Ne, Titova grupa nije ništa naučila i čini se da ne razume ove jednostavne i neosporne činjenice.
Naprotiv, na sve opravdane i drugarske kritike Titove grupe od strane bratskih komunisti čkih partija i čitavog saveza narodne demokratije i socijalizma, Titova grupa odgovara na stranicama beogradske štampe poganim jezikom ulice, raspaljivanjem nacionalističke mržnje prema okolnim demokratskim zemljama, širenjem represija, hapšenjem i ubijanjem komunista i nekomunista koji se usude da izraze sumnje u vezi sa politikom nacionalizma kojoj teži Titova grupa. Nedavno, general-pukovnik Arso Jovanoviċ, heroj oslobodilačke borbe Jugoslavije, ubijen je od strane agenata Titovog pomoċnika, zloglasnog Rankoviċa. Ubijen je jer je izrazio sumnje u politiku nacionalizma i terorizma Titove grupe. U vezi sa tim, u Jugoslaviji se otvoreno govori da se Titova grupa degenerisala u klan političkih ubica.
Očigledno, Titova grupa nema namere da prizna i ispravi ove greške. Boji se i nema kuraži da spozna greške zato što za spoznanje i prihvatanje nečijih grešaka treba hrabrosti. A ona čini čak i gore, bez straha hapsi i satvlja pod represiju bilo koga ko se usudi da ukaže ili podseti na te greške.
Lenjin kaže: "Kako se partija odnosi prema svojim greškama je najvažniji i najubedljiviji kriterijum značaja partije i njene sposobnosti da ispuni obaveze prema svojoj klasi i radnim masama. Sposobnost da otvoreno prepozna svoje greške, otkrije njihove uzroke, analizira uslove koji su do tih grešaka doveli i svesno diskutuje o načinima za njihovo ispravljanje je znak odlučne partije koja ispunjava svoju dužnost, obrazuje i uči svoju klasu, a prateċi svoje učenje obrazuje i masu."
Titova grupa se očigledno ne može dovesti na nivo tako odvažne, iskrene i posveċene partije o kojoj Lenjin govori.
Najvažnija stvar u razvoju nacionalizma Titove grupe javlja se u proleċe 1948. neposredno pre saziva Informativnog biroa. Politika neskrivenog nacionalizma Titove grupe je počela sa odbijanjem učešċa na sastanku Informativnog biroa komunističkih partija sa ostalim bratskim partijama radi diskutovanja o situaciji u Komunističkoj partiji Jugoslavije. Uprkos brojnim zahtevima da se pošalje delegacija Komunističke partije Jugoslavije na sastanak radi izlaganja svojih pozicija kao što su za primer uradile ostale partije na ranijim sastancima, Titova grupa je odbila učešċe u radu sastanka. Postalo je očigledno da Titova grupa nije davala značaja prijateljstvu sa ostalim komunisti čkim partijama uključujuċi tu i Komunističku partiju SSSR-a. To je izazvalo otvoren razlaz sa medjunarodnim ujedinjenim frontom komunističkih partija. To je bilo odmetanje sa pozicija internacionalizma i prelazak na kolosek nacionalizma.
Novine "Borba", štampane u Beogradu, tvrde da Tito i njegovi saučesnici podržavaju ujedinjeni antiimperijalistički front. Ovo je zasigurno prevara, smišljena da zavara "običan narod". U stvarnosti, o kojoj antiimperijalističkoj poziciji mi možemo da govorimo kad ova grupa ne može ostati zajedno u porodici komunističkih partija zemalja bliskih Jugoslaviji.
Druga velika činjenica koja ukazuje na upadanje Titove grupe u grehe nacionalizma je nepravilno, licemerno i antilenjinističko vodjene na 5. kongresu Komunističke partije Jugoslavije. Neki naivci su očekivali da bi se Kongres mogao odvijati pod parolom prijateljstva sa komunističkim partijama, pod zastavom jačanja anti-imperijalističkog fronta zemalja narodne demokratije i SSSR-a. U stvarnosti se sve dogodilo suprotno. U stvarnosti je Titova grupa preobratila Kongres u arenu žustre prepirke protiv komunisti čkih partija okolnih zemalja; u arenu žustre prepirke protiv ujedinjenog antiimperijalisti čkog fronta zemalja narodne demokratije. Ovaj kongres je bio kampanja protiv zemalja narodne demokratije i njihovih partija, protiv SSSR-a i njegove komunističke partije.
Naravno, unutar same Jugoslavije nije bilo bezbedno otvoreno voditi kampanju protv SSSR-a i zemalja narodne demokratije jer narod Jugoslavije u potpunosti podržava jedinstvo sa zemljama narodne demokratije i SSSR-om. Iz tog razloga Titova grupa je počela da vara i donela odluku da prikrije ovu reakcionarnu kampanju iza pompeznih reči hvale SSSR-u, prijateljstvu sa SSSR-om, velikoj ulozi SSSR-a u nacionalnooslobodila čkom pokretu, i t. d. Stvari su dostigle fazu da su Titovi saradnici savetovali Staljina da se pridruži ovoj izdajničkoj kampanji i da preuzme na sebe odbranu Titove nacionalističke grupe od kritika komunističkih partija SSSR-a i ostalih demokratskih zemalja. Beogradska štampa je započela niz trikova i intriga, isprobala najneočekivanije preokrete sa ciljem da dokaže narodu Jugoslavije da je crno belo, a belo crno; da je kampanja Titove grupe protiv socijalizma i demokratije od drugorazrednog značaja i da je savez sa SSSR-om i ujedinjeni front sa njim, glavna briga Titove grupe. U stvarnosti, ispostavilo se da je u ovom periodu Titova grupa sebe postavila u službu imperijalista opanjkavajuċi komunističke partije zemalja narodne demokratije i SSSR-a na zadovoljstvo svih imperijalista sveta. Umesto ujedinjenog fronta sa komunističkim partijama, sada imamo ujedinjeni front sa imperijalistima. Peti kongres Komunističke partije Jugoslavije je potvrdio i osnažio nacionalističku politiku Titove grupe.
Političke akrobate lista "Borba" zahtevaju da komunističke partije prestanu sa razotkrivanjem grešaka ove grupe i da prošire podršku i poverenje grupi jer bi inače ova kampanja mogla ozbiljno nauditi Jugoslaviji.
Ne, gospodo, komunističke partije ne mogu verovati i proširiti podršku nacionalistiškoj politici Titove grupe. Moguċe je da bi ta situacija nanela štetu Jugoslaviji. Nisu komunističke partije te koje treba da budu odgovorne za to, nego Titova nacionalistička grupa koja se odmetnula od komunističkih partija i objavila im rat.
Političke akrobate lista "Borba" moraju shvatiti da su marksizam i nacionalizam medjusobno nekompatibilni, nacionalizam kao buržoaska ideologija je antagonizam marksizma. Treba da im je jasno svima da marksizam ne može uspostaviti nikakvo prijateljstvo sa nacionalizmom niti sa nacionalističkim stremljenjima u komunističkoj partiji, i da nacionalizam mora biti eliminisan, bez obzira na to u kakvoj formi se prikrivao; eliminisan u ime interesa radnika, u ime slobode i prijateljstva medju narodima i u ime triumfalne izgradnje socijalizma.
Lenjin kaže: "Buržoaski nacionalizam i proleterski internacionalizam su dva nepomirljiva slogana koja odgovaraju bloku dve velike klase čitavog kapitalističkog sveta i predstavljaju dve politike (štaviše dva pogleda na svet)."
U prilikama kada je buržoaska sila na izdisaju, eksploatatorska klasa i njeni zagovara či pokušavaju da iskoriste otrovno oružije nacionalizma sa ciljem da upostave stari poredak.
Povodom ovoga Staljin kaže: "Nacionalističko stremljenje je prilagodjavanje internacionalizma radničke klase nacionalizmu... nacionalistička stremljenja su odraz pokušaja ‘naše’ buržoazije da obnovi kapitalizam".
Nacionalizam u Komunističkoj partiji Jugoslavije je udarac ne samo opštem antiimperijalisti čkom frontu veċ, pre svega, samoj Jugoslaviji, narodu Jugoslavije i interesima Komunističke partije Jugoslavije kako na polju medjunarodnih odnosa tako i untrašnjih.
Nacionalizam Titove grupe u spoljnjoj politici vodi do raskida sa ujedinjenim frontom svetskog revolucionarnog pokreta radnog naroda; do gubitka Jugoslavije kao najodanijeg saveznika i do samoizolacije Jugoslavije. Nacionalizam Titove grupe radi protiv Jugoslavije u liku njenih spoljnjih neprijatelja.
Nacionalizam koji propoveda Titova grupa u sferi unutrašnje politike vodi do politike kompromisa izmedju eksploatatora i eksploatisanih, do "ujedinjenja" eksploatatora i eksploatisanih u jedinstveni "nacionalni" front; do politike povlačenja iz klasne borbe; do propovedanja moguċnosti izgradnje socijalizma bez klasne borbe; moguċnosti mirnog preobraċanja eksploatatora u socijalizmu, tj. vodi do rušenja borbenosti i morala radnika Jugoslavije. Nacionalizam Titove grupe onesposobljava radni narod Jugoslavije pred njegovim unutrašnjim neprijateljem.
Godinu dana unazad, dok Titova grupa još nije podrobno izložila svoja nacionalisti čka stremljenja i dok je saradjivala sa bratskim komunističkim partijama, Jugoslavija je silno i neustrašivo koračala unapred podržavajuċi najbliže saveznike koje predstavljaju komunističke partije drugih zemalja. Ovakva je bila situacija u skoroj prošlosti. Pa ipak, posle promene kursa Titove grupe u pravcu nacionalizma, situacija se radikalno promenila. Kako se Titova grupa odmetnula od ujedinjenog fronta komunističkih partija i prezrela zemlje narodne demokratije, počela je gubiti najodanije saveznike i našla se u izolaciji pred licem svojih unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja.
Takav je tužan rezultat politike nacionalizma koju vodi Titova grupa.
Titova grupa nije razumela ono što je potpuno jasno i očigledno svakom komunisti. Nije razumela jednostavnu istinu u uslovima sadašnje medjunarodne situacije. Solidarnost bratskih komunističkih partija, medjusobna saradnja i prijateljstvo zemalja narodnih demokratija kao i saradnja sa SSSR-om je ključni preduslov za rast i napredak zemalja narodne demokratije u izgradnji socijalizma, i glavna garancije njene nacionalne slobode i nezavisnosti u licu imperijalističkog jarma.
Političke varalice lista "Borba" dalje navode da su kritike Titovih grešaka naduvane u kampanju protiv Komunističke partije Jugoslavije i njenog naroda.
Ovo je svakako netačno. Nikad nije bilo niti ċe biti kampanje protiv naroda Jugoslavije. Bilo bi kriminalno voditi bilo kakvu kampanju protiv naroda Jugoslavije čiji je heroizam svakome poznat. Takodje je poznato da narodi Jugoslavije snažno podržavaju ujedinjeni front sa narodnim demokratijama i SSSR-om. Oni nisu nimalo odgovorni za Titovu politiku nacionalizma. Na narod Jugoslavije gledamo kao na naše istinske saveznike.
Nikada nije bilo niti ċe biti kampanje protiv Komunističke partije Jugoslavije kao celine. Mi vrlo dobro znamo da se Komunistička partija Jugoslavije čvrsto zalaže za prijateljstvo sa komunističkim partijama svih zemalja, za prijateljstvo sa SSSR-om i njegovom partijom. Upornost antiimperijalističkih tradicija medju veċinom članova Komunističke partije Jugoslavije je van svake sumnje. Mi takodje znamo da veċina članova ne podržava nacionalističku politiku Titove grupe. Mi to znamo iz prostog razloga što su njeni članovi podvrgnuti surovoj represiji Titove grupe i njenih agenata.
"Kampanja" koju vodimo nije protiv naroda Jugoslavije i Komunističke partije Jugoslavije u celosti, nego protiv Titove nacionalističke grupe sa ciljem da se pomogne Komunističkoj partiji Jugoslavije da uoči Titove greške i da preobrati nacionalističku politiku jugoslovenskog vodjstva.
Političke varalice lista "Borba" navode da je, nakon svega, Titova grupa nerazdvojni deo Komunističke partije Jugoslavije i da predstavlja njenu veċinu.
Ovo je takodje netačno. Pre jednu godinu, možda je predstavljala veċinu, ali to je bilo pre jednu godinu. Sada, nakon što se odmetnula od komunističkih partija, nakon što se borila protiv okolnih zemalja, nakon prebega u tabor nacionalizma, Titova grupa više ne predstavlja veċinu u partiji. Sada Titova grupa predstavlja Titovu frakciju koja uživa poverenje manjine, koristeċi državni aparat za svrhu suzbijanja internacionalisti čke veċine u partiji, bacajuċi partiju pod dominaciju Rankoviċa koji je uspostavio režim straha sa represalijama, masovnim hapšenjima i ubistvima. Zaista, Titova frakcija je u ratnom stanju sa svojom partijom. Samo slepac ne može ovo videti. Ako Titova frakcija nije u moguċnosti da održava disciplinu u partiji kroz uobičajene demokratske metode i uvek bivala prisiljena da koristi masovne represalije, to samo znači da je izgubila poverenje veċine Komunističke partije Jugoslavije.
Titova frakcija predstavlja samo manjinu u Komunističkoj partiji Jugoslavije i ne uživa poverenje partije veċsamo administrativno-policijskog aparata u Jugoslaviji.
CK
"Pravda", 8. decembar, 1948.

Psihopate su medju nama: Kako psihopate vide svet oko sebe?

Psihopate su medju nama: Kako psihopate vide svet oko sebe?: Psihopate su savrseno usamljeni ljudi. Oko njih su samo "kulise" u koje spadaju i sva ziva bica. Pretpostavljam da im ta usamlj...

О буржоаској демократији и диктатури пролетаријата

Питање Истине Нихилизам

Шта је то Нихилизам, у којем смо ми увидели корен Револуције модерног доба? Одговор, на први поглед, не изгледа тежак; неколико очигледних примера нам одмах пада на памет. То су суманути Хитлеров програм уништења, бољшевичка револуција, дадаистички атак на уметност; то је тло, на којем су израсли сви ови покрети, најизражајније представљено неколицином "опседнутих" појединаца позног деветнаестог века - песницима попут Рембоа и Бодлера, револуционарима попут Бакуњина и Нечајева, 'пророцима' Ничеовог кова; то је, на скромнијем нивоу, међу нашим савременицима, мутно неспокојство, које једне нагони да иду трагом мађионичара као што је био Хитлер, а друге да налазе убежиште у наркотицима или лажним религијама, или да чине "бесмислене" злочине, који све више постају карактеристика нашег времена. Све то, ипак, није ништа друго, до спектакуларна површина проблема Нихилизма. Објаснити чак и само њих, једном, када се продре испод те површине, без сумње, није нимало лак посао; задатак, пак, који смо себи поставили у овом поглављу је шири: разумети природу целог покрета, чији поменути феномени представљају само екстремне примере.

Да се то уради, биће неопходно избећи две велике јаме, које леже са обе стране пута којег смо изабрали, у које је - у једну, или у другу - упадала већина коментатора нихилистичког духа нашег доба: одбрану и осуду.

Свако, ко је свестан превише очигледних несавршенстава и зала савремене цивилизације, која су послужила као непосредан повод и узрок нихилистичке реакције - мада ћемо видети да су она такође била плодови Нихилизма, само у његовој почетној форми - не може а да не осети извесну дозу саосећања са неким, барем, људима који су узели учешћа у тој реакцији. То саосећање може да поприми форму сажаљења према оним који, са одређене тачке гледишта, могу да се посматрају као "жртве" услова против којих су били усмерени њихови сопствени напори; или, опет, може да се изражава у општеприхваћеном мнењу да неке нихилистичке појаве имају "позитивно" значење, и играју улогу у некаквом "новом развитку" историје или човечанства. Овај последњи став је, опет, сам по себи један од очидледнијих плодова управо тог Нихилизма, о којем се овде говори; али онај први став, на крају крајева, бар делимично није лишен истине или праведности. Тим пре, међутим, морамо бити опрезни да му не придамо прекомерни значај. Јер, сувише је лако, у атмосфери интелектуалне магле која данас прожима либералне и хуманистичке кругове, од саосећања према несрећном човеку, прећи ка прихватању његових идеја. Нихилист је, сигурно, у одређеном смислу, болестан, и његова болест сведочи о болести века, чији најбољи - баш као и најгори - елементи падају у Нихилизам; али болест се не може ни излечити, па чак ни дијагностиковати, помоћу "симпатије". Ни у којем случају, пак, не може бити ни говора о потпуно "невиној жртви". Нихилист је превише очигледно упетљан у све грехове и кривње човечанства, који су произвели зла нашег времена; а дижући руку - као што сви нихилисти раде - не само на постојеће или умишљене "неправедности" и злоупотребе социјалног или религиозног поретка, него и на сам тај поредак и истину, која је његов темељ, нихилиста узима активно учешће у ђавољој работи (јер другачији и не може бити), што се већ никако не може објаснити митологијом о "невиној жртви". На крају крајева, нико не служи ђаволу против своје воље.

Али, ако је далеко од наше намере да "оправдавамо" Нихилизам, наш циљ није ни његова пука осуда. Није довољно, например, осуђивати нацизам или бољшевизам за њихово "варварство", "гангстеризам" или "антIIнтелектуализам", а уметничку и књижевну авангарду за њихов "песимизам" и "егзибиционизам"; нити је довољно штитити "демократију" у име "цивилизације", "напретка" или "хуманизма", или због њихове борбе за заштиту "приватне својине" и "грађанских слобода". Такви аргументи, мада неки од њих и поседују извесну дозу истинитости, заиста су далеко од тога да погоде у циљ; Нихилизам задире сувише дубоко, његов је програм много радикалнији, да би му се само тим аргументима могао задати противударац. Нихилизам садржи грех у самом корену, а тај грех може бити побеђен само Истином. Већи део критике Нихилизма уопште није усмерен против његовог корена, а разлог за то је - како ћемо видети касније - да је Нихилизам данас толико распрострањен и свепрожимајући, толико је дубоко и темељно проникао у умове и срца данашњих људи, да није остало више ни једне сфере, ни једног 'фронта', на којем би било могуће супротставити му се; а они, који мисле да се боре против Нихилизма, у стварности често узимају у своје руке оружје истог тог Нихилизма, и обраћају га против себе.

Неки ће можда да нам приговоре - када виде опсег нашег пројекта - да смо нашу мрежу поставили сувише широко: да ми или прецењујемо размере Нихилизма, или, напротив, да је та појава толико универзална, да ми са њом уопште не можемо изаћи на крај. Морамо признати да је наш задатак заиста веома амбициозан, посебно због двосмислености многих нихилистичких појава; и заиста, када бисмо покушали да детаљно изучимо овај проблем - наш рад никада не би дошао до краја.

Ипак, могуће је широко поставити мрежу, а ипак уловити рибу коју гонимо, тим пре, што је то једна, јединствена, и веома велика, риба. Немогуће је овде дати комплетну документацију свих нихилистичких појава, али је сигурно могуће истражити јединствену нихилистичку свест која стоји иза њих, као и извор њеног неоспорног утицаја на ход савремене историје.

За почетак ћемо покушати да опишемо ту свест - у неколико њених најважнијих видова - и предложити скицу њеног историјског развоја; а затим покушати да продремо много дубље у смисао самог Нихилизма и у његов историјски програм. Али пре него што приступимо извршењу тог задатка, морамо јасније да знамо о чему говоримо; морамо, дакле, да почнемо од дефиниције Нихилизма.

На том се послу нећемо морати дуго задржавати; Нихилизам је дефинисао, и то врло језгровито, оснивач нихилистичке философије - Ниче.

"Нема истине, нема апсолутног стања - нема 'ствари по себи'. Ето, то је Нихилизам, и то у свом највишем смислу.""Нема истине": са том се фразом не срећемо по први пут у овој књизи, и понављаће се она често и даље. Зато што питање Нихилизма - и јесте, у свом најдубљем значењу, питање истине, оно је, заиста, основно питање истине.

Али шта је истина? То је пре свега питање логике: пре него што почнемо да говоримо о садржини истине, морамо размотрити саму могућност истине и услове њеног постулисања. А под "истином" ми, наравно, подразумевамо - како то постаје јасно из Ничеове негације - апсолутну истину, коју смо већ одредили као меру почетка и краја свега.

"Апсолутна истина": фраза која је, за поколење, васпитано на скептицизму и ненавикнуто на озбиљно размишљање, обавијена ауром изанђалости. Нико више, сигурно - опште је мишљење - нико данас не може бити толико наиван, да би још увек веровао у апсолутну истину; свака је истина, за наш просветљени век, "релативна". Последњи израз - "свака истина је релативна" - приметимо, није ништа друго, до популарни превод Ничеове фразе "Нема (апсолутне) истине"; управо ова доктрина служи за основу - како нихилизма маса, тако и нихилизма интелектуалне елите.

У нашем веку "релативна истина" је представљена превенствено научним знањима, која почињу проучавањима, уопштавају се логиком и у организованом поретку прелазе од познатог ка непознатом. Она су увек нестална, условна, ограничена, изражена у "релацији" са нечим другим, никада самостална, никада категорична, никада "апсолутна". Несклон ка уопштеном размишљању, научник-специјалиста не осећа потребу за било каквим другим видом знања; преокупиран захтевима своје уске специјалности, он, вероватно, нема ни времена ни склоности ка "апстрактним" питањима која испитују, например, основне претпоставке те специјалности. Ако је и присиљен да их разматра или га ум случајно одведе на таква питања, најпростији и најочигледнији одговор обично може да задовољи његову знатижељу: свака је истина емпиријска, свака је истина релативна. 

Обе ове тврдње, несумњиво, противрече саме себи. Прва тврдња, сама уопште нема емпиријски, него метафизички карактер; друга је тврдња апсолутна. Питање апсолутне истине ниче, за критичног истраживача, првенствено из таквих тврдњи, које противрече саме себи; и први логички закључак до којег он мора доћи је: ако уопште постоји истина, она не може да буде просто "релативна". Основни принципи савремене науке, као и било којег система знања, неизмењиви су и апсолутни; да није тако, никаквог знања не би могло да буде, чак ни "најапстрактнијег", због тога што, просто, не би било критеријума - како класификовати било шта као знање или истину.

Аксиом има последицу: апсолутно се не може достићи посредством релативног. Односно, основним принципима било којег система знања не може се приступити помоћу самог тог знања, него они морају бити дати одраније; они нису предмет научне демонстрације, него вере.

У претходном поглављу смо говорили о универзалности вере, која лежи у основи сваке људске делатности и знања; и свхатили смо да вера, ако само она не падне као жртва субјективних заблуда, обавезно мора бити укорењена у истини. Из овога проистиче легитимно, чак и неизбежно, питање: јесу ли први принципи научне вере - такви, например, као што су кохерентност и униформност природе, транссубјективност човековог знања, способност разума да изводи закључке на основу проучавања - засновани на апсолутној истини; ако нису, онда они нису ништа више од претпоставки које се не могу доказати. Не сме се сматрати задовољавајућом "прагаматична" позиција многих научника и хуманиста који, не желећи да се замарају коначним стварима, тврде да ти принципи нису ништа више од експерименталних хипотеза, које колективни опит показује поузданим; она може дати само психолошко објашњење вере коју ти принципи инспиришу, али - захваљујући томе, што не успоставља ту веру на истини, она оставља цело научно здање да стоји на растреситом песку, ничим сигурним незаштићено од ирационалних ветрова који га периодично потресају.

У стварности, пак - дешава ли се то због просте наивности или, напротив, због дубоке проникнутости у суштину проблема, коју они просто не могу да оправдају аргументима - већина научника и хуманиста без сумњи верује да њихова вера има везе са истином ствари. Да ли је таква вера оправдана или не - то је, наравно, друго питање; то је метафизичко питање, али оно што је сигурно, то је - да се она не може оправдати прилично примитивном метафизиком већине научника.

Како смо већ видели, сваки човек живи вером; исто тако, сваки човек - што је мање очевидно, али зато не мање истинито - је метафизичар. Полагање права на било какво знање - а нико од живих људи не може да се у потпуности одрекне од тога - претпоставља теорију и критеријум знања, а такође и појам о томе, шта је могуће спознати у потпуности и шта је истинито у последњој својој инстанци. Та последња, коначна истина, тумачи ли се она као Хришћански Бог или просто као свеопшта узајамна повезаност ствари, и јесте први метафизички принцип, апсолутна истина. Али са признањем тог принципа, логички неизбежног, теорија "релативности истине" доживљава колапс, јер сама себе разобличава као апсолут који је противречан самом себи.

Проглашење "релативности истине" на тај начин може бити названо "негативном метафизиком", али, овако или онако, то је ипак метафизика. Постоји неколико основних типова "негативне метафизике", и пошто сваки од њих противречи себи на начин који се помало разликује од других типова, и сваком од њих одговара различити начин мишљења, било би мудро посветити им се појединачно. Можемо их поделити на две опште категорије: "реализам" и "агностицизам", од којих се оба могу подгруписати на "наивни" и "критички".

"Наивни релизам", или "натурализам", не негирајући у тачном смислу речи апсолутну истину, сам прави неке недоказиве апсолутне тврдње. Одбацујући било какав "идеал", или "духовни" апсолут, он у исто време утврђује апсолутну истинитост "материјализма" и "детерминизма".Таква философија још увек је у оптицају у неким круговима - то је официјална доктрина марксизма, а подржавају је и неки не баш превише истанчани научни мислиоци Запада - ипак, основни ток савремене мисли оставио ју је далеко позади, она представља чудновату реликвију прошлих, простијих, али давно минулих дана, дана викторијанске епохе, када су се према "науци" гајила поданичка осећања, каква су се некада одавала религији. Формулација "научна" метафизика је немогућа, зато што је наука, по својој природи, знање појединачног, конкретног, а метафизика оно, што иза тог појединачног стоји, што њему бива претпостављено. Таква философија је усмерена на самоуништење, јер "материјализам" и "детерминизам" које она постулира обесцењују сваку философију; с обзиром да инсистирају на "детерминисаности" философије, као и свега осталог, њени заступници могу само да тврде да, ако већ њихова философија постоји, то значи да је и "неизбежна", али уопште не и да је она "истинита". У суштини, ако следбеници те философије буду до краја доследни, мораће да се у потпуности одрекну од категорије истине; али они, ослобођени од доследности и темељитости, чини се, ни свесни нису те фаталне контрадикције. На мање апстрактном нивоу ту контрадикторност можемо видети у алтруистичкој и идеалистичкој пракси, например, руских нихилиста прошлога века, пракси која се налазила у флагрантном противречју са њиховом чисто материјалистичком и егоистичком теоријом. Владимир Салавјов вешто је изразио ту недоследност следећим силогизмом: "Човек је произашао од мајмуна, из чега следи да би требали да волимо једни друге!". 

Било која философија претпоставља, до одређеног степена, аутономност идеја; философија "материјализма" је, дакле, на свој начин, врста "идеализма". Она, може се рећи, представља само-исповед оних, чије се идеје не уздижу над очигледним, чија се жудња за истином тако лако утољује науком, да је претварају у свој апсолут.

"Критички реализам" или "позитивизам" је отворено порицање метафизичке истине. Исходећи из истих научних претпоставки као и наивнији натурализам, он се скромније одриче од апсолута и ограничава се само на "емпиријску" или "релативну" истину. Већ смо уочили противречност такве позиције: одрицање апсолутне истине само по себи је "апсолутна истина". И опет, као и у случају са натурализмом, само постулисање основног принципа позитивизма представља сопствено порицање.

"Агностицизам", као и "реализам", може бити подељен на "наивни" и "критички". "Наивни" или "доктринарни" агностицизам постулише апсолутну немогућност спознаје било какве апсолутне истине. Мада та тврдња изгледа скромнија од оне позитивистичке, она ипак претендује на превише: ако агностицизам заиста зна да је апсолут немогуће спознати, онда је управо то знање "апсолут". Уствари, такав агностицизам је врста позитивизма који покушава, без већег успеха, да прикрије противречја овог последњег.

Само у "критичком", или "чистом" агностицизму наилазимо, напокон, на нешто што је налик на успешно одрицање апсолута; нажалост, такво одрицање повлачи за собом и - ако је доследно - завршава тоталним солипсизмом. Такав агностицизам је проста констатација чињенице: ми не знамо да ли постоји апсолутна истина и, ако постоји, каква је њена природа; па, дајте, онда - ово је последица - да се задовољимо оном релативном истином коју можемо знати. Али шта је то истина? Шта је то знање? Ако нема никаквог апсолутног критеријума за њихово одређивање, они чак не могу ни бити одређени. Агностик пак, ако и призна ову критику, не дозвољава да га она узнемирује; његова позиција - то је само "прагматизам", "експериментализам" и "инструментализам": нема истине, али човек може да преживи, да напредује у свету и без ње.Та се позиција штити на високим местима - и на врло ниским, такође - у нашем анти-интелектуалном веку; али најмање, што се за њу може рећи, је да је интелектуално неодговорна.Она представља дефинитивно напуштање истине или, пре, предају истине власти, била та власт представљена нацијом, расом, класом, љубављу према животним удобностима или било чим другим, способним да апсорбује енергију коју су људи, некада раније, посвећивали истини.

"Прагматик" и "агностик" могу да буду потпуно искрени и добронамерни, али они варају себе - и друге - ако, описујући то, што они траже, продужавају да користе реч "истина".Њихово постојање је, уствари, доказ да је потрага за истином, која је толико дуго анимирала европског човека, дошла до краја.Више од четири века савремене мисли били су, са једне тачке гледишта, својеврсни експеримент, који демонстрира могућности знања доступног човеку који подразумева да нема Истине дате у Божанском Откровењу.Закључак тог експеримента - који је још Хјум увидео и пред којим је побегао у комфор "здравог разума" и конвенционалног живота - а који данас мноштво људи осећа, немајући тако поуздано склониште - представља апсолутну негацију: ако нема Истине, дате у Божанском Откровењу, значи, истине уопште нема; потрага за истином изван граница Откровења зашла је у слепу улицу.Научник признаје тај закључак, ограничавајући себе на што је могуће ужу специјалност, и бива задовољан ако увиди барем извесну дозу кохерентности у ограниченом скупу чињеница, не узнемиравајући се питањем о постојању било какве истине, велике или мале; масе то испољавају очекујући од научника не истину, него технолошку примену знања које поседује само практични значај и тражећи у другим, ирационалним изворима свеопште вредности, за које се човечанство некада надало да ће их пронаћи у истини.Деспотизам науке над практичним животом праћен је наступањем целе серије псеудо-религиозних "откровења"; то двоје су узајамно повезани симптоми исте болести: напуштања истине.

Логика нас, дакле, може довести довде: порицање или сумња у апсолутну истину (ако се само буде до краја доследан и поштен) води ка амбису солипсизма и ирационализма; једина позиција која не укључује логичка противречја је признање постојања апсолутне истине, која лежи у основи и која чини сигурним све појединачне истине; и ту, апсолутну истину, немогуће је достићи релативним, човековим средствима. На овој тачки логика нас напушта, и ако хоћемо да продужимо, морамо прећи у потпуно другачији универзум расуђивања. Али једна је ствар констатовати да нема никакве логичке препреке постојању апсолутне истине, а друга ствар је потврдити апсолутну истину. Таква тврдња може бити основана само на једном извору; питање истине, на крају, мора постати питање Божанског Откровења.

Овде почиње да се колеба критички ум.Морамо ли тражити изван себе оно, што не можемо достигнути само својим, непотпомогнутим, силама?То је удар по нашој гордости, пре свега по оном што се данас лажно представља као "скромност" научника који, наводно, "седи пред чињеницом као мало дете", а одбија да призна било каквог арбитра о тој чињеници, осим оног, који исходи из гордог човековог разума.Међутим, само једно откровење - Божанско Откровење, Хришћанско Откровење - изазива тако силно гнушање код рационалисте; друга откровења он не побија.

Заиста, човек који не прихвати, потпуно и свесно, кохерентно учење о истини, какво пружа Хришћанско Откровење, присиљен је - ако има икакву тежњу за знањем - да учење тражи негде другде; такав је био пут савремене философије, која је скончала у опскурности и конфузији, због тога што никада и никако није хтела да се часно суочи са чињеницом да она није у стању да за себе обезбеди оно, што може бити дато само извана.Слепило и конфузија модерне философије у односу на основне принципе и димензије апсолута били су директна последица њихове прве претпоставке - непостојања Божанског Откровења; та претпоставка чини људе слепим при сунчевој светлости, баца сенку и затамњује све, што се некада раније тако јасно видело у својој светлости.

За онога, ко бауља у тами, постоји само један излаз - ако, наравно, не буде излечен од свог слепила - да трага за светлошћу усред те таме.Многи тада прибегавају треперавој свећи "здравог разума" и конвенционалног живота и прихватају - јер некако се мора живети - тренутна мнења и норме социјалних и интелектуалних кругова којима припадају.Али многи, незадовољни таквом, бледом светлошћу, облећу око магичних фењера који исијавају заводљива, шарена гледишта која, ако ништа друго, одвраћају пажњу; они постају приврженици овог или оног политичког или религиозног или уметничког покрета, које "дух времена" избацује у моду.

Уствари, сваки човек живи при светлости неког откровења, било оно истинито или лажно, било да оно служи просветљењу или помрачењу.Онај, ко не живи по Хришћанском Откровењу, мора живети по лажном откровењу; а сва лажна откровења воде у Бездан.

Истраживање смо започели логичким питањем: "шта је истина?"То питање може - и мора - да буде сагледано са потпуно другачије тачке гледишта.Скептик Пилат поставља то питање, мада не сасвим заозбиљно; иронично по њега, то питање поставља Самој Истини. "Ја сам Пут и Истина и Живот; нико неће доћи к Оцу сем кроз мене"."И познаћете Истину, и Истина ће вас ослободити".Истина у овом смислу, Истина, која дарује вечни живот и слободу, не може се достићи никаквим људским средствима; она може бити дата само у Откровењу, одозго, од Онога, Који има власт да је да.

Пут ка тој Истини је узак, и већина га људи - зато што иду "широким" путем - мимоилази. Ипак, нема човека - јер га је таквог Бог, Који је Сам Истина, и створио - који не тражи Истину. У следећим главама размотрићемо многе лажне апсолуте, лажне богове које су људи створили и поштовали у нашем идолопоклоничком веку; и уверићемо се да можда најјачи утисак о њима оставља то, што је сваки од њих - далеко од тога да буде ново откровење - разводњена, искривљена, изопачена слика, или пародија Једине Истине, према Којој човек не може а да се не обраћа, чак ни у својим највећим заблудама, хули и гордости.Појам о Божанском Откровењу потпуно је дискредитован за оне који се покоравају диктату "духа времена"; али ни они не могу да угасе жеђ за истином, коју је Бог усадио у човека, да би га водила ка Њему, и коју је могуће утолити само прихватањем Његовог Откровења.Чак се и они који исповедају задовољавање "релативним" истинама и себе сматрају превише "софистицираним", "часним", или чак "скромним", да би трагали за апсолутом, на крају умарају од јеловника састављеног од парчади која не засићују, на који су се својевољно ограничили, и чезну за хранљивијом понудом.

"Здрава храна" Хришћанске Истине доступна је, међутим, само вери; а главна препрека за веру није логика, како то површно сматра модерно доба, него друга, њој супротна, вера.Видели смо да логика не може да негира апсолутну истину, не негирајући себе саму; логика која себе поставља против Хришћанског Откровења је само слуга неком другом "откровењу" лажне "апсолутне истине" или, да будемо конкретнији - слуга Нихилизму.

На следећим страницама окарактерисаћемо као "нихилисте" људе разних, рекло би се, погледа: хуманисте, скептике, револуционаре свих масти, уметнике и философе различитих школа; ипак, све њих обједињује један општи циљ.Било да се ради о позитивистичкој критици Хришћанске Истине и институција, револуционарном насиљу, усмереним против Старог Поретка, апокалиптичким визијама свеопштег разрушења и наступања раја на земљи, или објективним научним радовима, који су у интересу "побољшања живота" на овом свету - уз прећутну претпоставку да другог света нема - циљ је њихов исти: уништење Божанског Откровења и припремање новог поретка, у којем неће остати ни трага од "старих" схватања, поретка у којем ће Човек бити једини бог.