О Зен Будизму
Будизам – то је религија без Бога, изоштрена философија смрти и духовног самоубиства. Буда – велики уметник, који је написао поразну, по свом психологизму, слику космичког постојања као светске трагедије и људског живота, где се под жбуњем цвећа налазе змије, а под свиленим покривачима, сакривени ножеви и клешта џелата.
Циљ будизма је утилитаран: ослобођење човека од страдања, које индијски мудрац изједначује са постојањем. У свом у свом неуздржаном пан-критицизму постојања, будизам је дошао до предела, за човека могућег и стао као зачаран, над пропашћу непостојања. Мост између две обале – времена и вечности – за будизам не постоји. Учење будизма одриче богоопштење као превазилажење људске ограничености кроз излазак у апсолутно биће и зауставља се на нивоу философског скептицизма. За будизам, живот – јесте смрт, а смрт – то је живот. Проповед Сакја Мунија звучи као реквијем над гробом осуђеног света.
Зен Будизам собом представља једну од грана далекоисточног будизма. Он је налик на букет хризантема, који плени погледе својим бојама, али нема мириса. Зен је могуће разматрати као својеврсну реакцију источног пијетизма на елитизам и утанчани интелектуализам будистичке философије. Овај индо-кинески хибрид је изникао под утицајем Таоизма, од кога је преузео немар ка формалној логици, философским системима и сазнајним категоријама, које се гаје у будизму и ведизму. Он се са презиром односи према свим видовима научних и друштвених делатности, сматрајући је „сизифовим“, узалудним трудом и нарушавањем светске хармоније.
Циљ Зена – враћање човека самоме себи кроз сазерцање, посматрање. Истина за Зен – слична је крику детета, покрету духа, тога што лежи дубље, од мисли и емоција. Мисао у њеном обичном смислу, као одређено чврсто схватање, за Зен-будисту јавља се лажном.
Истина - то је прскање подсвести на врх рефлекса. Медитација – четкица уметника-импресионисте, помоћу које подсвест чини изненадне непромишљене фигуре на површини рефлекса. У односу зена према класичном будизму постоји нешто налик односу древних киника према платонизму.
Зен-будизам долази у додир са егзистенцијализмом, али ако егзистенцијализам чини човека таквим, онда зен-будизам тражи човека, у његовој тамној, попут првобитног хаоса, дубини. Зен будизам има спољашње аналогије са екстазом интелектуалног самоодрицања Платона.
Али ако је за Платона пут ка упрошћавању – пут интелектуалног аристократизма, који до самоодрицања долази кроз пуноћу интелектуалног познања, за којом се открива потресан бездан незнања, онда је зен-будизам – скоро аристократски естетизам, који одбацује несавршенство и условност логичке мисли како у дијалектичком, тако и у метафизичком плану.
Зен-будизам не размршава чворове философске мисли, већ их кида, као паучину на прозору, која омета светлост која је продрла у собу. Мисао као бљесак и просветљење за зен будисту има хеуристички карактер изненадног проналаска. Он уклања покрове своје подсвести, да би обнажио своје „ја“, као електричну жицу. Отуда љубав према парадоксима, ка непотпуности, ка будаластим кратким афоризмима, ругањима и ка лудилу.
Зен је изникао у Кину почетком шестог века. Његовим оснивачем сматра се Бодхидарма, тај индијски Диоген. У седмом и осмом веку, зен будизам је проникао у Јапан и овде добио своју завршну форму међу самурајима.
Зен собом представља не толико религиозну појаву; он је створио целу школу у литератури, философији и вештинама. Његов циљ је – прелаз постојања спољашњег и илузорног, у постојање, закључено у самоме себи, које исходи из поља непостојања, где уништење схватања и особина постојања, јесте прелаз ка суштини кроз уништене облике, ка чистој енергији постојања ван категорија које је одређују.
„Шта је зен-будизам?“ – питао је ученик свог учитеља и као одговор добио снажни шамар. Овим, никако философским гестом, учитељ је одлучио да покаже, шта је ученик учинио својим питањем: замахнуо је на суштину зена, који учи, да непоредно не може бити изражено посредно (кроз реч). Под непосредним се подразумева одношење субјекта према објекту, „ја“ према „не-ја“, а такође и „ја“ према самоме себи.
При томе, философска анализа субјекта и објекта, као гносеолошких схватања и категорија савршено одсуствује. Зен означава „усредсређеност, аскетски положај“. Аскета седи над безданом своје сопствене подсвести као соко над мишјом рупом и лови, као збуњеног миша, најдубљи импулс свог „ја“, који испливава на површину, очишћујући га од махуна спољашњег, онога, што није „ја“.
Учитељ зена, стари вук, васпитан у шуми философских школа и логичких система, показао је свом ученику репу и питао: „Шта је ово?“ Ученици су ћутали, само један од њих је устао и рекао: „Учитељу, дај ми је и ја ћу је појести.“
Разлегао се смех, али учитељ је био у ентузијазму због одговора. Ученик је пренео објекат из спољашњег визуелног плана у циљни и примио га у директном искуству. Описивање репе као њеног квалитета би било потапање ума у мноштву атрибутике, а ученик је њу учинио чињеницом свог унутрашњег живота. То што је човек, наситивши се репом, дао други одговор на исто питање, мало је узнемирило наставника.
Главно је – метод. Овде зен нема посла са личношћу, већ са ефемерном индивидуалношћу, коју сравњује са потоком који непрестано тече.
У 20. веку, у епохи крајњег индивидуализма, декаденса културе и философије, зен-будизам се распространио у свим земљама не само Азије, већ и другим деловима света. Будиста улази у нирвану као стање транса. У зен-будизму живот се прима кроз нирвану, кроз крајње упрошћавање.
Код зен будисте постојање почиње одатле, где се „ја“ своје подсвести већ не дели, иако би то „ја“ било тачком, равном нулом, или енергетским вакуумом. Али „ја“ се прима недељивим тамо, где се завршава аналитичка мисао, то јест, без маски мисли; то је област где владају груби инстинкти и префињене космичке интуиције.
Зато у области философије, доживљаји зена комбинују у себи вулгарност дивљег детета и естетизам утанчаног декадента. У области вештине, његова интуиција прелази у медитативни импресионизам или асоцијативну симболику.
Зен-будизам – то је будистички супер-егзистенцијализам, будизам без Буде, то је адогматско учење, које не признаје ни предања, ни символе вере, то – је поезија (тачније „глас“) човека, штавише непосредног човека, слободног од свих условности и правила, ауторитета и учитеља, а главно – од сопствених суђења, као спољашњи облик гнозиса.
То је чудна заљубљеност у своју мрачну подсвест, жеља да се живи непосредним животом, импулсима из дубина подсвести, погружавање у самога себе, медитирање себе на тим дубинама, где је постојање поистовећено са непостојањем.
Ако је будизам Сакја Мунија елитаран, онда је зен будизам Бодхидарме – анархичан; Бодхидарма – то је пијани Буда. Ако говоримо о култу, то је његов култ – ругање као разрушујућа сила против сваког ауторитета, у том делу и Буде, против свих условности, у том делу и против себе самога. У њему постоји нешто слично фројдизму. Али ако је фројдизам покушавао да открије и дешифрује знаке подсвести, то се зен слива са њима. Овде постоји стремљење ка упрошћености, које доводи до посебне инфантилности.
У вештинама то је тај символички примитивизам, где једна линија, један покрет четкице може собом да замени слику. То је анархично учење, али без социологије и философских екскурса. То је пусто поље за необуздано самостваралаштво, где се одлично привијају, као пресађене биљке, позајмице из философско-етичких система, само не у виду умних закључака, већ у виду изрека.
То је презир према животу, и стремљење да се разруши форма, да се оставивши циљни садржај, прецизније, добије тај садржај, као да разбију љуску ораха, да би извадили његово срце; то је мржња према философији и у исто време љубав према философским парадоксима, презир према постојању и поштовање пред непостојањем, будистичка равнодушност према самоме Буди, слобода од свега у име ничега, ученици без учитеља, учење без одређивања самог учења, одбацивање без основе и одрицање без потврђивања, алогична логика тога, да је свет само илузија. Иронија и ругање зена над постојањем – смех гледаоца у тетру лутки. Медитација – то је погружавање у дубину своје подсвести и прича о њој, знак танак као линија, нацртана тушом, на јапанској минијатури.
Ко сам „Ја“? Зен-будизам не даје одговор. Од друштвеног човека он иде према емпиријском, од емпиријског ка подемпиријском, ка ирационалном, где се осе постојања сливају са непостојањем. Зен – то је усредсређивање, поза и метод посматрања над тамним провалијама душе, где изничу нејасни импулси, који прелазе у нејасне, као сенке, линије које се примају као изреке Питија; затим их бацају у огањ ругања, да се они не би претворили у гушећу форму и да их не би давили својим ауторитетом. То није интуитивизам као стварна сила и својство душе, то је живот душе, као брже, философски импресионизам, као прскање душе.
Зен-будизам је источњачки цинизам; критикујући систем вредности као илузију, он води ка илузорној слободи посредством одрицања – ка слободи у нули. Као и будизам, он не даје одговора на онтолошка питања живота. Божанство за њега не постоји, личности – такође, постојање је поистовећено са злом. Ако будизам види панацеју од светског зла у аристократском бестрашћу и презиру према свету, у емоционалном одбацивању света, то зен-будизам хоће да заштити себе, претварајући светску трагедију у светску комедију.
„Ко је Сакја Муни?“ – питао је учитељ.
„Брисач у јавном тоалету.“ – одговорио је ученик.
Али зашто се зен назива будизмом? Зато што он не излази из курса будистичког одбацивања света, зато што из свих система, он је највише категоричан и чврст у одбацивању света и поистовећивању постојања са злом.
Зен-будизам – то је религија смрти; зен-будизам пролази поред духа и душе човека, док медитирају његови инстинкти, као што малишан ломи лутку и види унутар ње сламу и вату. Смех зен-будизма – то је исти тај смех и урлик прекинутог метала на апокалиптичним сликама Далија. Зен-будизам – религија самураја – естета, који неустрашиво беже од живота на састанак са смрћу. То је - религија осуђених.
Питње: Да ли је могуће сравњивати зен са хришћанством без Христа?
Одговор: Хришћанство без Христа уопште не постоји. Исус из Назарета – живо срце Новог Завета. Зен одриче Личног Бога, душу као бесмртну супстанцу, првородни грех, искупљење и Искупитеља, будуће преображење чвека и света, то јест сво хришћанско учење. Зен је адогматичан и аморфан. Зато се он може слободно користити неким хришћанским терминима, уобичајеним за Европљанина, полажући у њих будистички садржај.
Питање: Каква је методологија зена?
Одговор: Зен се обраћа непосредном познању, али употребљава медитативне формуле, које по истим принципима, треба да се разматрају као туђе тело у души аскете. Где је гаранција, да ће таква медитација сублимирати садржај душе, а да не створи нове психичке комплексе, обмотане танком паучином гордости и страсти? Одбацујући обредност, зен будисти у исто то време окружују своје школе и манастире егзотичним декорацијама.
Питање: Ко је „једини свепродирући Буда“ по учењу зена?
Одговор: „То није архетип свемира попут Адама Кадмона у кабали и тим више није историјски Буда Гаутама. „Једини Буда“ – принцип антипостојања, који лежи испод свих облика постојања. То је скоро „будистички Шива“, само без персонификација и методологије. Он није „ко“, већ увек присуствује „ништа“.
Питање: Како се остварује зен у аскетици?
Одговор: Зен, или на кинеском „чан“, означава, како смо рекли горе, положај, аскетски метод, усредсређеност. Аскета седи у „пози лотоса“, обраћен лицем ка зиду, обојен у црно. Црна боја – одсуствује у дугиним бојама, то је боја која апсорбује, али не рефлектује, симбол празнине – менталне и космичке; при том аскета произноси некад име Буде, подразумевајући космичког Буду. Понекад он медитира, понављајући кратке афоризме, највише пребива у тишини, посматрајући црну боју као одсуство случајног постојања.
Душа, пуста од мисли и жеља, мора да се слије са празнином од својстава и квалитетом бездана, са небићем. Али у стању самофиксације душа прима као откровење, своју сопствену тамну страну и импулсе космичких духова, који је сусрећу на путу за „нигде“.
Те духове празнине, хришћанска мистика назива демонима, а иконописна традиција осликава црном бојом...
Zeolit je prirodni mineral nastao miješanjem vulkanske lave s alkalnim podzemnim vodama.
Panchakarma (pancha - pet i karma - djelovanje) označava ayurvedski program čišćenja i pomlađivanja tijela.
Da biste izbjegli stvaranje žučnih kamenaca, ne smijete se pouzdati u sreću..jpg)
Ako ste stalno umorni, usporeni, dekoncentrirani i imate loše raspoloženje, vjerojatno vašem organizmu je potrebno čišćenje.
Gladovanje na bazi limuna i javorovog sirupa, inače poznato kao limun dijeta ili master cleanse, je popularan način čišćenja organizma među tisućama ljudi u svijetu.
U naše doba detoksikacija postala je toliko popularna da se pojavilo veliko mnoštvo takozvanih detox dijeta - dijeta za čišćenje organizma od toksina. 
Ako razmišljate o čišćenju organizma, nemojte zaboraviti saunu! 
Stiglo je proljeće - vrijeme buđenja, obnavljanja i rasta. Dani postaju duži, a sunčeve zrake - toplije.
Zamislite da se budite ujutro puni energije i imate odličnu koncentraciju na poslu.
Postoji tehnika toliko efikasna, da bi mogla riješiti mnoge probleme uha, grla i nosa za samo nekoliko dana.
Čišćenje jezika je drevna 
Čišćenje crijeva je kontroverzna tema, jer čak između alternativnih liječnika postoji velika razlika u mišljenju o njemu.
Čišćenje pluća omogućuje da očistite ovaj važni organ od katrana i toksina, smanjite rizik od pojave infekcije i raka, povećate kapacitet pluća i poboljšate opće zdravlje respiratornog sustava.
Bubrezi su parni organ mokraćnog sustava.
Postoji puno načina detoksikacije organizma – čišćenje jetre, bubrega, pluća, crijeva...
Čišćenje od parazita moguće je zahvaljujući posebnom tretmanu, koji možete napraviti sami, kod kuče.
Normalan rad jetre je presudan za održavanje dobrog zdravlja.
Čovjek i boje
Šta je Tai či?
08. marta 1910. godine u Kopenhagenu je održana konferencija žena socijalista, na inicijativu nemačke revolucionarke Klare Cetkin (Clara Zetkin).