Buba Glodjovic ~ CVECE

Tmurno

Tmurno jutro

tmuran narod

dokolica

 dani bez ljubavi

dosada i besparica
 nebo bez zvezda i ptica,
bedak.

Noci bez sna

ugasena ljubav

 malo ko je jos  drag.

Lica bez osmeha
pokreti bez veselosti
osmesi bez srece
pogledi sto ne sjaje
umornan narod
i jos tezi dan.

Ponocni pir

  Za ljubav 

bez morala

u istom zanosu

isto kolo

isti momci za devojke

igraju.

U jezeru mesec miruje

mlad

labud glavu izvija

paunice se sepure,

u istom snu.

Pokradeni stihovi

Dragi, povedi me u kino
gledacemo neku limunadu,
pratice nas
majstori zidari
da od nasih snova
zidaju sonete

Ni sekund nazad

Ni

sekund

nazad !

Iz davnina

iz tmine 

iz 

secanja

Ni

dobro

ni 

 zlo.

 Ni

sekund

nazad.
nestalo
je
u
proslom 
vremenu
 sve.

Buba Glodjovic
13. januar 2015 

Kao da je jos neko, sa nama tu.

Vucemo lenje korake kroz jesen

i maglovito jutro

u planinu.

Uspinjemo poglede koje cutimo,

ka vrhu koracamo bez cilja.

Sve je pomalo tuzno

i polje i brda, ptice i nebo 

i onaj opusteli put

i grm i trava.

Zelim da pricam nesto drugo

  cutimo, cini se, razlicite teme ,
i strah,
kao da je  jos neko sa nama tu
zaboravljena mrtva dusa

ili ko zna sta.

Tamo negde iza velikog mora
mala kuca 

u njoj mladost, jos ziva,

a sama

bez ikog svoga.

Zamrle suze

zamrle zelje.

Vucemo lenje korake kroz zivot

kojeg vise nema, a sa nama je 

veseo i ziv.

Buba Glodjovic
3. januar 2015

Prevarant

 Cedni izraz na licu krvnika
za zakulisni osmeh dame sto se umiljava
- hej decko, - sa dva prsta preko ramena pruza neki kes.
- donesi za moju dragu jos tri kugle od pelivana.

Dama hladno nastavlja pricu
- Nemam ja nameru nikoga drzati pod cizmom, gospodine 
Sve sto nema zrelu svest o ljubavi,  zajednici,
(vezi, kako se to na netu kaze),
porodici i naravno  kulturi medjuljudskih iskrenih odnosa u njoj.... 
Nije pozeljno u mom zivotu. 

Otvara tasnicu, otmeno vadi novcanik
pucketa prtima i dovikuje
- hej konobar daj jos tri Heineken, Jelena, toceno
bilo sta za mog dragog.
- daj jos i pice za onaj sto,
dovikuje preko ramena, 
pogled upire pravo iza negovih ledja.

Okrece se dripac
otvara usta, cuje se muk
- primi tuzbu za kraj mili
ono je tvoja supruga zar ne ?
- nismo te naravno upisali u testament, 
za lazi i poneke tajne koje samo ti znas.

Buba Glodjovic
3.januar 2015

  

Armagedon

Upisani u knjigu zivota 

stojimo

pred istinom

zbunjeni

porazeni

posramljeni

osramoceni

scenario za kraj sveta, 

ziv.

Sile dobra i zla

tu, nasuprot 

licemerja 

podmuklih lazi

spletki, intriga

kleveta,

prevara,

preljuba. 

Vrag ceznju seje 

pa je verom izcikava.

Zivot, na zivot samo lici.

Armagedon, jerusalemska dolina

raspevava himnu zivota. 

Prebrojte se gresnici !

Sad je sasvim jasna granica

sva cetiri kraja sveta

djavo, pakao 

ljubav, andjeli,

mir, smrt

i mi, 

upokojeni i vaskrsli opet,

da zlo prepoznamo. 

Mirni i smerni.

Buba Glodjovic
28.12 2014

Zla kob

Ako odnekud u moj zivot svratis 

ne donosi  u osmehu, ni pogledu 

ni cutanju

...ni brigama,

svoju zlu kob.

Aveti prosloslih zivota

nek vise nisu tu.
aveti zla nek, sa nama, vise,  
 nisu tu.

Buba Glodjovic
1. januar 2015

Sve sto zivi oziljak ima - S. Jasenjin

Sve što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.

Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
vraćo sam se pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

Pa i sada, kada se bez traga,
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku
al nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

Sergej Jesenjin

Svecani i cisti

  Kad nam strahovi ponesu misli

u suprotnom smeru i secanje

tumaramo

ko rasprseno seme

iz kojeg nista nije niklo
ili nicalo svasta.

Nerazjasnjeni sebi

izmedju mraka i svetlosti

trazimo ko zna sta

iz zaborava

Samo da sada opet nismo tu.

Samo da sada opet nismo tamo.

Ili da jesmo ?

Ko li nam je to zarobio
 krisku duse

i jos bi 

da smo vrazji

da nas poseduje

sasvim.
A mi bi da smo 
svoji
istiniti
svecani i cisti.

Buba Glogjovic

27. 12. 2014

Nemoj stati

Kao srdzba koja se odnikud pojavi

misao pobesnela

mrki pogled

bezumni krik

bez misljenja muk.

Munja preti gromom.

Nemoj poci sad, nije cas,

magla ce sakriti tvoj trag

kise oprati san.

u zagrljaj me primi, pomiluj kosu

dodirni celo

oseti vatru vrelu

sa ognjista 

sto nas zamrle greje

oseti moj dah.

Stari tragovi

Na tom

putu

bednog sjaja i prolaznosti

gde

placu Marije

pevaju ptice 

snovi varaju javu

bez granice,

drhti.

Na tom putu

daj mi osmeh

da kroz secanja ga nosim

u hladnu sobu i potpuno tihi dom.

  

Buba Glodjovic
25. 12. 2014

Jesmo li prestali biti mladi.

Jesmo li to

uobicajeno nezaposlena dokolica

puna skrivenih misli o  nocnim zenama

i tajnom vinu

jesmo li

anemicni

da volimo zimu,travu, igre i golicanje,

jesmo li zrtve tudjih radoznalosti

kleveta i intriga.

Jesmo li

slabi

da sve

to,

pokrenemo nekud u
nadu ili

beznadje.

Jesmo li

slabi.

Jesmo li

prestali voleti

biti mladi,

mili 

i 

dragi.

                               

Buba Glodjovic
25.12. 2014

                                                                 

Pjedestal gresnih

Gazimo pomalo uvele cvetove
kidamo krila neduznih ptica i leptira
ne sluteci
 usrecujemo nezne poglede buduceg zla,
cesto.

Uzdizemo se barkama snova

gradimo vrtove, pisemo stihove,

volimo se,
mozda.

 Podmuklo cutanje,
u nama strahovi, 
slutnje
tisina jos tisa.

   
U jednom trenu samo 

necujni  krik

i padanje.
Tuga veca od bola.

Nije nas prestigla istina.

 Vreme merimo smislom neznosti i zestine,
 buducih sudova strasnih
za bezuslovni pjedestal gresnih.

Nije nas prestigla istina.
  

Moj dragi

 

  

  U vremenu kisnih noci nismo metamorfoza

postojimo istiniti i zivi

okamenjeni kao vecnost

svih buducih rana i suza.

~ 

Zora najavljuje crvene zrake u jezeru.mesec  istrajava, 

 mahnuo si  mu.
iza oblaka sakriven jos je tu. 

~

Beli pas, zubi crveni od krvi

pada mrtav,

trava mokra i hladna..

~

Zena klonuli vojnik

umoran korak. bezumni pogled

iz grma su prhnule pokisle ptice.

~

Haiku je sve vec poznato samo snaznije....cistije....dublje....
dogadja se u sadashnjosti...ovde i sada....
niJe aforizam....
niJe poslovica...
niJe minijatura....

~

Mrtva ptica

pripisujem sebi njene visine

bezrazlozna mrznja sto vise ne leti

lovac je digao pusku.promasio,

odstrelio je,nije.

~

O haiku poeziji

Sveto nije samo pod svodovima okađenih crkava… sveto je, još više, pod kupolama otvorenog neba, u šumi i visoravni, na moru i u polju, u hladu hrasta i mirisu lavande, sveto je tamo gde duša kleči ne u mučnoj pokori i molbi, nego u smernoj radosti i zahvalnosti.

~

Celom svetu smo mala misao,tek

samo meni ceo svet

ti jedan 

sam

i tu bih da sagradim

 cvetni vrt i mir

za nas

~

Umremo, ne prepoznamo smrt

zivimo a zivot nije tu

ili nam je samo zima.

~

Sakrijemo mladost, cesto,ostarimo,

a zboravimo da je tu, jos sa nama,
ziva.

~

Zora najavljuje crvene zrake
   u jezeru.mesec  istrajava, 

- mahnuli smo  mu.  

~

Beli pas, zubi crveni od krvi

pada mrtav,

trava mokra i hladna..

~

Zena klonuli vojnik

umoran korak. bezumni pogled

iz grma su prhnule pokisle ptice.

~

Haiku je sve vec poznato samo snaznije....cistije....dublje....
dogadja se u sadashnjosti...ovde i sada....
niJe aforizam....
niJe poslovica...
niJe minijatura....

~

Mrtva ptica

pripisujem sebi njene visine

bezrazlozna mrznja sto vise ne leti

lovac je digao pusku.promasio,

odstrelio je,nije.

~

O haiku poeziji

Sveto nije samo pod svodovima okađenih crkava… sveto je, još više, pod kupolama otvorenog neba, u šumi i visoravni, na moru i u polju, u hladu hrasta i mirisu lavande, sveto je tamo gde duša kleči ne u mučnoj pokori i molbi, nego u smernoj radosti i zahvalnosti.

~

Celom svetu smo mala misao,tek

samo meni ceo svet

ti jedan 

sam

i tu bih da sagradim

 cvetni vrt i mir

za nas

~

Umremo, ne prepoznamo smrt

zivimo a zivot nije tu

ili nam je samo zima.

~

Sakrijemo mladost, cesto,ostarimo,

a zboravimo da je tu, jos sa nama,
ziva.

~

Lenino stenjenje

Sergej Jasenji Kerusa

Slike pune ljubavi

Kerusa ga nezno oblizuje, guta krv i sluz

dve zene na kolenima,

pogledom razmenjuju  strepnju

dodiruju novo stene,

  radost je tu

Haiku Buba Glodjovic

Noc,
zora najavljuje crvene zrake
   u jezeru.mesec  istrajava, 

- mahni  mu  

grlis rame naslanjam obraz  

To ce biti vreo letnji dan.
Za jedno.

~

Beli pas
zubi crveni od krvi
pada
mrtav
trava mokra i hladna.
Rosno jutro
to nije san.

~

Zena
klonuli vojnik
umoran korak. bezumni pogled
iz grma ce prhnuti
 pokisle ptice.

~


Haiku je sve vec poznato samo snaznije....cistije....dublje....
dogadja se u sadashnjosti...ovde i sada....
niJe aforizam....
niJe poslovica...
niJe minijatura....

~

Mrtva ptica
pripisujem sebi njene visine
bezrazlozna mrznja 
sto vise ne leti
lovac je digao pusku.promasio,
odstrelio je,
nije.

~

O haiku poeziji

Sveto nije samo pod svodovima okađenih crkava… sveto je, još više, pod kupolama otvorenog neba, u šumi i visoravni, na moru i u polju, u hladu hrasta i mirisu lavande, sveto je tamo gde duša kleči ne u mučnoj pokori i molbi, nego u smernoj radosti i zahvalnosti.

~

Celom svetu smo mala misao
tek
samo meni ceo svet
ti jedan 
sam
i tu bih da sagradim
 cvetni vrt i mir
za nas.

~


  

Izgubljeno herojstvo

 

ЈавноПријатељиПријатељи осим познаникаСамо јаРучноБлиски пријатељиprijateljiВиди све листе...Josip Beoz Jugoslavija SfGRUPEgrupenoviSFR JUGOSLAVIJANovi Beograd областBelgrade, Serbia областBloggerBeo Gas DimART GalerijaXTEENПознанициИди назад

  

Često tako ostaješ satima
u svojoj neurednoj sobi.

Sam.

Kad uđem, malo oživiš,

al razgovor se kreće u naj užim granicama servilne ljubaznosti

neverica i  lažni osmeh.

Ponekad nezno dodirneš moju kosu

pa svoje čelo... 

i zagledas se nemo.

jer nekad su vatre  gorele  

kao skazaljke istog vremena... i ovog trnutka. 

Ne plači i ne skrivaj tugu.

Ništa tu nije tako oštro za moju krhku dušu

niti dovoljno blago, za tvoje izgubljeno herojstvo. 

Ma, nemoć samo preti  verom

što nas vara i razdvaja, nemoć preti...izdržacu. 

Sad istina vise nije gubitak

  mrtvo lice je samo varka

poznaješ  ćutanje i strepnju...

poznajem taj prazan pogled i krik.

Samo još  odlučnost...i korak. 

Kao neukrotiva prošlost u malo promenjenom obliku,

istina je opet ista. 

Ostaje samo tuga, 

čedna, dostojanstvena i  draga..

Ostaje ćutanje.       

Buba Radivojević Glođović

  Beograd