петак, 18. октобар 2013.
недеља, 13. октобар 2013.
Paganizam
Да би захвалили паганизму и паганским обичајима, пре свега морамо да познајемо људску природу. Модеран (некомплетан и несавршен) Европљанин, Европски човек са азијатским "софтвером", мисли о човеку као о створе?у са два слоја; имамо физички и ментални слој, али човеку припада много више од овога.
Људска тела су физичко тело (lík), небеско тело (várðr), звездано тело (hamr), ментално (hugr) и душевно тело (ánd). У циљу побољшања физичког тела, у ствари да би чак и преживели, нама је потребно физичко одржавање тела, тренинг, храна и пиће, такође и одмор. Да би побољшали небеско тело потребна нам је сигурност, всеље и права љубав, али такође су потребне туга, страх и остале негативне емоције. Да би побољшали звездано тело нама је потребна креативност, музика, уметност и снови, али такође и тишина, смиреност и празнина. Да би побољшали ментално тело нама је потребан тренинг дуготрајне и краткотрајне меморије, концентрације и тренинга логике, али и такође ментални одмор. Да би побољшали духовно тело треба нам дубке значење, дуготрајне активности и супер индивидуалне перспективе, али и значење смрти и немилосрдности.
Побољшање небеског тела може започети само када је физичко тело задовољено. Побољшање звезданог тела се може одиграти само када је небеско тело задовољено, итд. Схватили сте поенту.
Значај паганизма и паганских обичаја је да нам задовољи сва наша тела, да нас образује, да пронађе скривене способности у нама и да нас уздигне у богове, односно божанство. Да би постигли ово просечан пагански фестивал је имао неколико корака:
1. Путовање до места церемонија (позориште, хумка, врх планине, гас, свети извор или нешто друго). Ово је виђено као део церемоније и користило је сврси; то је било или је могло да буде телесно пражњење и чинило је да се учесници осећају као да се укрцавају на пут од неке важности који је, наравно, био оно шта су они такође радили.
2. Религиозна игра. Свештеници и свештенице приказивали су се као модерна глумачка група и глумили религиозну представу (трагедију или комедију, у зависности од типа великог фестивала) носеви маске и костиме да представе богове или богиње. То је било (требало је да буде) проверено од стране конгрегације (верског скупа) као пут на "осећајном тобогану" подстицању њихових емоција, машту и психички капацитет. Музика и други типови уметности приказивали су се често као део церемонија и радили су као емотивни катализатори. Као део инициративне церемоније кандидат је често учествовао у игри, немаскиран и делимично необавештен шта је требало да се догоди и ,природно, такве мистерије су само посведочавали индивидуалци конгрегације, коли су веш прошли кроз ову посебну иницијацију.
3. Испит. Као део иницијативне церемоније, кандидат је требао да каже или уради нешто што ће да утиче на крајњи резултат, да учини крај церемоније као што би требало. Кандидат је нормално унапред обавештен од стране mystagog-а (религиозног учитеља) како да реагује на различите непредвидиве догађање, па је он или она требало да зна шта да ради или каже, али некад су кандидати морали сами то да реше.
У нама постоjе скривене способности коjе ће оживети ако их пробудимо. Способност репродукције, на пример, буђена ће временом; када смо достигли неке године, ми долазимо у пубертет и можемо се размножавати. Друге способности ?е до?и током живота ако достигнемо одре?ени ниво, на пример, интелигенци?е, разумева?а и врлине, или нечег другог, или комбинаци?е различитих фактора.
Постоје скривене способности у европском човеку о којима ми још увек не знамо много. До данас знамо само 5 од 7 чула и вероватно почињемо да усвајамо (потврђујемо) постојање 6. чула (интуиције) такође. Видовитост, телекинеза, телепатија, исцелујуће моћи и друге способности могу да изникну у нама, као и способност репродукције, ако откријемо себе правом типу "трансмисије"; Ако живимо у складу са паганским законима и правилима; ако идемо кроз паганске иницијативне обичаје; ако учествујемо у паганским церемонијама; и не мање важно, ако задржимо нашу европску крв.
Постоји фантастичан свет магије за нас, па зашто изабрати да живимо у хришћанском свету, где смо сами себи одвратни, у незнају, заосталости, глупавости и тами.
Паганизам: У Херином храму упаљен олимпијски пламен и кренуо према Сочију
Церемонија у Олимпији – по традицији – обављена је унутар остатака храма богиње Хери где су, у осмом веку пре нове ере, почела старогрчка олимпијска надметања, а улогу врховне свештенице одиграла је грчка глумица Ино Менегаки
Штафета је потом донета до стадиона Олимпије. Њен први носилац постао је грчки алпски смучар Јанис Антониу.Он је бакљу предао руском хокејашу Александру Овечкину
Бакља ће специјалним авионом бити довезена у Москву. Тада ће и започети њен пут кроз Русију који че трајати пуна 123 дана, а у Сочи ће стићи 7. фебруара – на дан отварања Зимске Олимпијаде
Председник организационог комитета „Сочи-2014” Дмитриј Чернишенко рекао је у Олимпији: „Одавде ће почети епски пут олимпијског пламена који ће заувек изменити Русију. Овај пламен ће бити спуштен на дно Бајкала, најдубљег језера на свету, биће подигнут на највиши планински врх Европе и чак стићи у космос, до Међународне космичке станице”
ОЛИМПИЈСКА бакља Зимске Олимпијаде у Сочију 2014. упаљена је данас у древној Олимпији, чиме је су створени предуслови за старт најдуже штафете у историји ЗОИ.
Церемонија у Олимпији – по традицији – обављена је унутар остатака храма богиње Хери где су, у осмом веку пре нове ере, почела старогрчка олимпијска надметања.
Улогу врховне свештенице одиграла је грчка глумица Ино Менегаки. Она је – такође по традицији – олимпијски пламен упалила у жижу сведеним сунчевим зрацима.
У њеној пратњи је било 20 грчких глумица које су такође играле улогу свештеница Хериног храма.
Овакав начин паљења олимпијског пламена – без икакве вештачке ватре – сматра се обавезним и сматра се „сагласношћу богова и природе да се Олимпијске игре могу одржати”.
Олимпија
Овога пута је природа била наклоњена организаторима јер је дан био сунчан, па се пламен појавио већ неколико секунди након што је прва олимпијска бакља била принета конкавном округлом огледалу.
Истовремено су била упаљена и специјална кандила – за случај да се олимпијска бакља угаси.
Зевсов храм у Олимпији
Штафета је потом донета до стадиона Олимпије. Њен први носилац постао је грчки алпски смучар Јанис Антониу.
Он је бакљу предао руском хокејашу Александру Овечкину.
Међу носиоцима бакље преко територије Грчке биће њени најбољи спортисти – олимпијски шампион у гимнастици Јоанис Мелисанидис, освајач сребрне олимпијске медаље скакач увис Ники Бакојани и бронзани олимпијац Георгиос Рубанис.
Кроз Грчку ће бакљу носити и група средњошколаца из руске републике Јакутије.
Русима ће бакљу – на стадиону „Панатинаикос” – 5. октобра предати клизач Панајотис Маркизос.
Бакља ће следећег дана специјалним авионом бити довезена у Москву. Тада ће и започети њен пут кроз Русију.
Биће ношена пуна 123 дана, а у Сочи ће стићи 7. фебруара – на дан отварања Зимске Олипијаде.
Паљењу бакље присуствовао је председник организационог комитета „Сочи-2014” Дмитриј Чернишенко. Он је у Олимпији рекао:
„Нема веће привилегије него налазити се овде – на земљи духовне постојбине олимпијског покрета, па још и примити олипијски пламен као његов најзначајнији симбол. Када је Сочи пре девет година добио организацију зимске Олимпијаде – то је за нас био тријумф основних вредности олимпизма – пријатељства, спортског мајсторства и међусобног уважавања. За нас у Русији то је значило и општи позив на човечност, пријатељство и братство”.
Чернишенко је – закључујући своје обраћање у Олимпији – нагласио: „Одавде ће почети епски пут олимпијског пламена који ће заувек изменити Русију. Овај пламен ће бити спуштен на дно Бајкала, најдубљег језера на свету, бити подигнут на највиши планински врх Европе и чак стићи у космос, до Међународне космичке станице. Али, где год био – он ће у наша срца и наше домове унети дух олимпизма. Ојачаће и пријатељско разумевање међу народима света за добро целог човечанства. Зато је за нас велика част да данас преузмемо овај олимпијски пламен. Обећавам да ћемо га носити са поносом и достојанством”.
Шеф МОК Томах Бах у Олимпији је рекао да је уверен да Зимска Олимпијада у Сочију бити изванредно организована:
„Овде, у Олимпији, грчки народ је пре више од две хиљаде година мирно прослављао своје јединство, упркос конфликтима који су унутар њега повремено избијали. Пјер де Кубертен, чије срце је сахрањено овде у Олимпији, поново је нашој цивилизацији, након миленијум и по, вратио тај јединствени дар. Он је идеји Олимпијских игара удахнуо нови живот.”
Бах је нагласио да се у Олимпији „најбоље осећа дисање историје културе”. „Данас наши руски партнери и пријатељи – додао је – играју изузетно важну улогу у тој одговорној мисији. Уверен сам да ће они нама, аи целом свету, показати величанствене игре које ћемо зато чекати са нестрпљењем. Зато сам радостан што овде могу да поздравим почасног председника МОК Виталија Смирнова, наше руске пријатеље из МОК Шамиља Тарпишћева и Александра Жукова, градоначелника Сочија Анатолија Пахомова и председника организационог комитета „Сочи-2014” Дмитрија Чернишенка”.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
четвртак, 10. октобар 2013.
понедељак, 30. септембар 2013.
недеља, 29. септембар 2013.
Kafanski ambijent
Kafanski ambijent
Malaksava noc,
kafanski ambijent
Budi se pijani pijanac i nastavlja da
slusa monolag moralnog opravdanja pijane kurve.
dize casu, otpija srk.
Glas mu promukao, pogled sanjiv.
lagano klima glavom.
Isto pijano pice
piju i moji drugari
po krcmama nasih dalekih sela
u ovaj cas !
Uzvikuje,
a onda
Podize vedju, spusta ton,
priziva secanje.
Neka nevazna, proslogodisnja zima
tek nestao sneg.
beo i mokar
u zaborav odneo idilu
i nista vise,
a sta bi jos ?
Autor Buba Glodjovic
03. 09. 2013.
Carl Orff - O Fortuna ~ Carmina Burana
MOĆNO delo muzike dvadesetog veka, “Karmina Burana” najpopularnija je kantata Karla Orfa, prema mišljenju mnogih, najvećeg kompozitora scenske muzike minulog stoleća. Jedno od najčešće izvođenih dela u svetu, muzička legenda svevremene snage i senzualnosti, uvek je veliki izazov za umetnika
Tekstovi “Karmine Burane” sočni su, pikantni, nadasve lascivni stihovi dokonih studenata, školaraca lutalica, odbeglih monaha, filozofa i srednjovekovnih pevača na teme iz života srednjovekovnog čoveka: ljubav, boemija, kritika crkve, odnos prema prirodi... Dvadeset četiri teksta koje je kompozitor izabrao iz zbornika “Karmina Burana”, u njegovoj obradi zvuče savremeno i životno, naročito zahvaljujući majstorskoj upotrebi velikog orkestarskog ansambla.
Iako je Karl Orf “Karminu Buranu” napisao kao scensku kantatu, dakle kao muziku “upakovanu” sa slikama (scenskim dejstvom), ona je najčešće izvođena statično - uz pomoć hora i orkestra, ali je i takva uvek prolazila zapaženo. I na našim koncertnim podijumima i na opersko-baletskim scenama, “Profane pesme za soliste, i hor, uz pratnju instrumenata i magijskih slika” (kako stoji u podnaslovu kantate) doživele su mnogobrojne interpretacije. Dirigent Darinka Matić-Marović, koja je, kako sama kaže, dirigovala “Karminu Buranu” sigurno “hiljadu puta”, kaže da su članovi horova s kojima je izvodila ovo delo obožavali da pevaju Orfovu kantatu.
- “Karmina Burana” pleni jednostavnošću, životnim ritmom, a pre svega temperamentom kojim je obilato “natopljena” svaka numera - kaže Darinka Matić-Marović. - Pevači veoma vole da je izvode, jer ih delo odmah ponese i po pravilu ga vrlo brzo nauče; ponese ih velika radost muziciranja koju “Karmina Burana” nosi i u toku rada, a posebno tokom izvođenja na sceni.
I sam Orf smatrao je ovu kantatu svojom “najkompozicijom”, proglasivši je Opusom 1; sve što je napisao pre nje, anulirao je. A po onome što je došlo posle nje, svakako ne bi bio tako slavan kao što jeste...
уторак, 17. септембар 2013.
понедељак, 16. септембар 2013.
DESET GENOCIDA NAD BOSNJACIMA
- Historija Bosne i Hercegovine -
Prvi genocid
nad muslimanima dogadja se u periodu od 1683. do 1699. godine. To je prvi genocid i prva prava velika kolektivna tragedija bosnjacko-muslimanskog naroda, koja se dogadja tokom i poslije velikog beckog rata izmedju Turskog carstva i Austrije. Posto su Turci u tom ratu izgubili sve posjede i vlast u Madjarskoj, Slavoniji, Lici, Krbavi, Dalmaciji, i Boki Kotorskoj, svi muslimani koji se iz ovih zemalja i krajeva nisu uspjeli pravovremeno povuci u Bosnu i druge krajeve juzno od Save i Dunava bili su, vrlo brzo kao muslimani Spanije prije dva vijeka, pobijeni, protjerani, asimilirani i prevedeni u katolicku vjeru. Organizator ovog genocida bila je Katolicka crkva. Svi pomenuti krajevi bili su puni sa dosta spomenika islamske civilizacije: dzamija, bezistana, hanova, biblioteka, karavansaraja, tekija, turbeta i medresa svi su poruseni i unisteni. Za 160 godina vladavine muslimana u ovim krajevima nije porusena ni jedna crkva i katedrala, hriscani katolici uzivali su sva ljudska, vjerska, kulturna i imovinska prava. Umjesto zahvalnosti i tolerancije prema muslimanima, krscani tih krajeva u ime njihove religije primjenjuju staro pagansko-firaunsko (faraonsko) pravilo: Cija drzava njegova je u njoj i religija, kao da su oni stvoritelji zemlje, a ne Bog. Za prvi genocid nad muslimanima najbitnije je reci da su ratovali Turska i Austrija, a da su zrtve bili muslimani Bosnjaci.
Drugi genocid
nad muslimanima dogadja se na prijelazu iz XVII u XVIII vijek, tacnije 1711. godine uoci Badnje veceri. Te noci izvrsena je takozvana "istraga poturica", kada je hiljadu muslimana bilo pobijeno, a jedan mali dio izbjegoa je u Niksic u selo Tudjemile kod Bara. Organizator ovog genocida koji se dogodio na prostoru stare Crne Gore bila je Crkva, ali ne katolicka vec pravoslavna. Svi ti motivi opjevani su u "Gorskom vijencu".
Treci genocid
nad muslimanima dogadja se na prostoru Srbije izmedju 1804. i 1820. godine kao posljedica Prvog i Drugog Srpskog ustanka. Kljucnu ulogu u trecem genocidu nad msulimanima odigrala je pravoslavna crkva, srpski istoricari, politicari i pjesnici poput Njegosa. Karadjordjevi ustanici 1804. godine napali su bosnjacko-muslimansko stanovnistvo Sjenice i ubili oko 5000 muslimana - masakrirali djecu, starce i zene.
Cetvrti genocid
nad muslimanima dogadja se u periodu izmedju 1830. i 1867. godine kao posljedica Hatiserifa iz 1830. kojim je Srbija stekla status vazalne autonomije unutar Osmanskog carstva, ali i mogucnost da iseli i protjera muslimane - Bosnjake iz Uzica, Cacka, Sapca, Sokola i Beograda. Sve pomenute muslimane - Bosnjake Porta naseljava u Bosnu - Bosanski Samac i Orasje.
Peti genocid
nad muslimanima uglavnom Albancima i Bosnjacima dogadja se na prostoru Srbije i Crne Gore izmedju 1876. i 1878. godine. Odlukama Berlinskog kongresa Srbija i Crna Gora sticu potpunu nezavisnost, ali uveliko prosiruju svoje teritorije. Tako se Srbija teritorijalno prosirila niskim, pritskim, toplickim i vranjskim okruzima, a Crna Gora u Hercegovini (Niksic, Grahovo, Bilece i Trebinje). Toplicki i Vranjski kraj u velikom procentu naseljavali su Albanci muslimani, danas ih uopste nema na tim prostorima. U razdoblju od 1862. do 1878., za svega 16 godina nestalo je nekoliko stotina dzamija, mnoge sahat-kule, biblioteke, hanovi, bezistani u Beogradu, Sapcu, Uzicu, Sokolu, Nisu, Pirotu, Prokuplju, Kursumljiji i Vranju i protjerano i ubijeno na desetine hiljada muslimana - Bosnjaka i muslimana Albanaca. Grad Niksic 1876. godine naseljavali su 98% muslimani Bosnjaci da bi 1879. ovaj grad ostao bez Bosnjaka, jer su se niksicki muslimani pokrenuli na veliki muhadzirluk prema Turskoj, Sandzaku, Albaniji, Kosovu i Bosni. Sve pod pritiskom nove crnogorske vlasti koja je Bosnajcima - muslimanima pokazala put za Tursku, tako su muslimani Niksica sa velikim bolom napustili svoj vatan i svi su se uputili u puste krajeva Anadolije, da se vise nikad ne vrate, jer nisu htjeli da im sudi kaurin.
Sesti genocid
nad muslimanima (1878 - 1910) Posljedica je austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine. U ovom periodu pokrenuo se veliki val muslimana - Bosnjaka prema Sandzaku, Turskoj, Kosovu i Makedoniji, gdje je tada bila jos uvijek turska vlast.
Sedmi genocid
nad muslimanima Sandzaka i Crne Gore, kao i pokusaj nasilnog pokrstavanja muslimana u Plavu i Gusinju. Bilans zrtava onih koji nisu htjeli pokrstavanje odvedeni su u bukagijama na mjesto Previju kod Andrijevice, gdje je streljano 850. Za deset dana u Gusinju pokrstili su 12.500 Bosnjaka i Albanaca. Posljedica ovog genocida je Prvi i Drugi Balkanski rat (1912 - 1913).
Osmi genocid
nad muslimanima traje od Kraljevine SHS 1918. do 1941. zivot Bosnjaka muslimana i Albanaca muslimana u Kraljevini Jugoslaviji nije imao nikakvu vrijednost, muslimani Sandzaka i Hercegovine, Crne Gore i Kosova bili su izlozeni genocidu. Primjer, u selu Sahovicu, opcina Bijelo Polje, u Sandzaku 7. novembra 1924. na sami Kurban bajram, bez ikakvog povoda Crnogorci su ubili 2.500 muslimana Bosnjaka. Prema sjecanjima nekih prezivjelih Bosnjaka culi su kako jedan Crnogorac kad je ugledao jednog starog muslimana koji kolje kurban reko je drugu pored sebe: "Vidji ona Turcina sto kolje brava, bice nas brav." I neduzna starca objese i oderu ga ziva i izvade njegovo srce i bace ga psu da pojede, pas pomirise i nehtjede srce pojesti, a taj koljac rece: "Ni pas nece tursko srce!" Sve je jasno nema komentara. Ovo hajvani ne rade sta su ovi uradili na hiljade Bosnjake u Hercegovini i Crnoj Gori i Albanaca na Kosovu po narudzbi i planu je ubijeno, da za to niko nije odgovarao. Sve je to imalo za cilj etnicko ciscenje i izmjena etnicke karte i iseljavnaja za Tursku. Tokom 1925. godine 50 000 Bosnjaka iselilo se iz nekoliko sandzackih gradova za Tursku.
Deveti genocid
nad muslimanima traje od 1941. - 1945 Drugi svejetski rat odnio je 103 000 zivota musliamnske populacije. Najvise muslimana nastradalo je od cetnickog, komsijskog noza, sto ih je stigao na kucnom pragu, u avliji i na njivi. U prvih deset genocida muslimani se nikako nisu oruzjem surpostavili svojim koljacima i zlikovcima.
Deseti genocid
nad muslimanima je najveci i najsuroviji u Bosni i Hercegovini. Poceo je aprila 1992. godine i trajao do 1995. godine. Ovaj rat dugo se pripremao, a odvijao se naocigled cijelog svijeta. Protiv jednog malog bosnjackog muslimanskog naroda u Evropi ucestvuju Srbija, Crna Gora i Hrvatska da ga u potpunosti uniste. Po prvi put bosnjacki muslimanski narod u srcu Balkana organizuje svoju vojsku, policiju i drzavu da se suprostavi najmodernijim, armijama Evrope i svijeta i da se odbrani i opstane u srcu Evrope. Ovaj rat 1992-1995 god. progutao je 250 000 muslimana. Istu sudbinu i strasan genocid i egzodus od srpske cetnicke armije dozivio je albanski - muslimanski narod tokom 1998/99.
Prof. Rizah GRUDA
Пријавите се на:
Постови (Atom)