Pjedestal gresnih

Gazimo pomalo uvele cvetove
kidamo krila neduznih ptica i leptira
ne sluteci
 usrecujemo nezne poglede buduceg zla,
cesto.

Uzdizemo se barkama snova

gradimo vrtove, pisemo stihove,

volimo se,
mozda.

 Podmuklo cutanje,
u nama strahovi, 
slutnje
tisina jos tisa.

   
U jednom trenu samo 

necujni  krik

i padanje.
Tuga veca od bola.

Nije nas prestigla istina.

 Vreme merimo smislom neznosti i zestine,
 buducih sudova strasnih
za bezuslovni pjedestal gresnih.

Nije nas prestigla istina.