Akvarel

Sama reč akvarel dolazi od reči akva (aqua) - voda, koja je  latinskog porekla. Italijani su tu reč pretvorili u akvarelo (aquarello) i to u našem prevodu znači vodena boja.

Akvarel se dobija mešanjem sitno mlevenih i pažljivo odabranih pigmenata a za vezivo se koristi  gumiarabika. Vodom razređene boje se na papir nanose mekanim kistovima.

Papir koji se koristi za slikanje akvarelom treba da bude visoke gramaže, te da se dobro nategne na ravnu površinu da ne bi dolazilo do savijanja.

U tehnici akvarela se ne koristi bela boja, pošto svetle i tamne tonove dobijamo dodavanjem više ili manje vode. Delove slike koji treba da ostanu beli, ostavljamo neslikanim.

Akvarelne boje karakteriše prozirnost i prozračnost te se slikanjem boje na boju mogu dobiti izvanredni tonaliteti poetičnog karaktera.

Istorijski razvoj akvarela 

Akvarel je poznat još u starom Egiptu gde su ga izrađivali na papirusu u Kini na papiru i svili. Poznat je i u strom Japanu Indiji i Persiji Akvarel su negovali antički Grci i Rimljani, a javlja se i u starhrišćanskoj umetnosti. Preko Vizantijskih slikara prelazi u srednjevekovne samostaneu celoj Evropi. Brojni misli, psaltiri,brevijari i hronike toga vremena iluminirane su minijaturama, inicijalima i ornamentima rađenim vodenim bojama.

Među prvim akvarelistima novog veka ističu seAlbreht Direr i Hans Holbajn mladji U doba baroka akvarel služi za skice i nacrte po kojima će se izrađivati slike u drugim tehnikama. U 18. i 19. veku u Engleskoj se razvilo akvarelno slikarstvo pejzaža (G.Robertson, P. i Th. Sandby, Vilijem Blejk i dr). Za engleskim primerom povode se i slikari drugih zemalja.

U 19. veku u tehnici akvarela vodi Francuska Teodor Žeriko Ežen Delakroa, Onore Domije, Eduar Mane,Pjer Ogist Renoar, Pol Sezan.

U 20. veku ovom tehnikom se služe Anri Matis,  , i dr. Nemsčkim ekspresionistima posle Prvog svetskog rata akvarel je gotovo glavno slikarsko sredstvo:Franc Mark, Georg Gros, Mark Pehštajn, Pol Kle  i dr.

Počeci akvarela na Balkanskim prostorima javljaju se u 17. i 18. veku sa akvarelnim crtežima starih gradova. Ovu tehniku su koristili:Anastas Jovanović i Stevan Todorović slikajući predele i portrete. Na prelazu iz 19. u 20. vek akvarelom su se bavili Slava Raškoj, Janez Šubić i Jurij šubić, a kasnije: Emanuel Vidović, Josip Račić,Vladimir Becić i drugi.

Posle kiše, autor Dušan Đukarić