Često tako ostaješ satima
u svojoj neurednoj sobi.
Sam.
Kad uđem, malo oživiš,
al razgovor se kreće u naj užim granicama servilne ljubaznosti
neverica i lažni osmeh.
Ponekad nezno dodirneš moju kosu
pa svoje čelo...
i zagledas se nemo.
jer nekad su vatre gorele
kao skazaljke istog vremena... i ovog trnutka.
Ne plači i ne skrivaj tugu.
Ništa tu nije tako oštro za moju krhku dušu
niti dovoljno blago, za tvoje izgubljeno herojstvo.
Ma, nemoć samo preti verom
što nas vara i razdvaja, nemoć preti...izdržacu.
Sad istina vise nije gubitak
mrtvo lice je samo varka
poznaješ ćutanje i strepnju...
poznajem taj prazan pogled i krik.
Samo još odlučnost...i korak.
Kao neukrotiva prošlost u malo promenjenom obliku,
istina je opet ista.
Ostaje samo tuga,
čedna, dostojanstvena i draga..
Ostaje ćutanje.
Buba Radivojević Glođović
Beograd
Нема коментара:
Постави коментар