Осам дана до Хиландара (Фото: Новости)
Источно Сарајево – Тројица храбрих момака из Источног Сарајева, бициклиста „Планинарског друштва Требевић“, Милан Тошић, Игор Вуковић и Ведран Куртеш, одлучили су да се на специфичан начин поклоне једном од најсветијих места на планети, Светој Гори и манастиру Хиландару. Ова тројица „мускетира“ из Источног Сарајева бициклима су кренули на поклонички пут, помолили се Богу у зору 8. маја и одважили на овај подвиг као прави Спартанци.
До Свете Горе путовали су осам дана, коначили у манастирима и упознавали занимљиве људе на путу од Пала, Рогатице, манастира Добрун, Жиче, па према Крушевцу, Лесковцу, Врању, Прохору Пчињском и онда преко Македоније до светог тла.
„С обзиром на то да је поход био поклонички, и за место поласка одредили смо богомољу. То је био храм Василија Острошког на Добрињи Четири. Тај дан је планирано да возимо до манастира Добрун. Поздрављамо се и педаламо!“
Рогатица, па Вишеград, Добрунска ријека, Ужице, Овчарско-кабларска област, Краљево, Жича, па Ниш, Прохор Пчињски… осам дана и пауза у поменутим манастирима само током коначења. Због лошег времена и ветра одлучујују се да не праве дан одмора у Велесу.
Милан Тошић, Игор Вуковић и Ведран Куртеш (Фото: Новости)
„Стижемо до кањона Вардара и Ђевђелије. На граничном прелазу са Грчком смо у поподневним сатима, и ту правимо дужу паузу, задовољни нашим коначним уласком у Европску унију! Следећи дан је било планирано да се вози 144 километра преко Солуна до Ставроса. Тад почиње оно чега смо се потајно прибојавали. Када је стао ветар, почела је кишица, која је прерасла у пљусак“, каже Игор, а Милан се надовезује:
„Тај део вожње је био спартански, од 19:30 до 23:30 возили смо по највећој олуји, где није помагала ни кабаница ни било каква заштита. У 23:30 улазимо у Ставрос и распитујемо се за смештај. Стали смо поред неког кафеа, који се затварао и питамо момка који ту ради, зна ли за неко преноћиште, он се за тренутак замисли и позва нас да будемо његови гости. Ту нас је удомио и частио вечером и уз причу и упознавање сазнамо да је он ишао бициклом у Јерусалим… Е мој брате по бициклу, Димитрисе“, препричава са одушевљењем Милан.
„Са радошћу констатујемо да нам је остало још шездесетак километара до краја пута, односно до Уранополиса, одакле бродом идемо на Свету Гору.“
Пред манастиром им је добродошлицу пожелео брат Милан.
„Све нас је прозвао по реду и упутили су нас у наша коначишта. Ту смо се распремили и не губећи време кренули у обилазак манастира. Спавали смо у коначиштима, заједничкој просторији у којој се налази четрдесетак кревета. Следеће јутро присуствовали смо јутарњој молитви, која почиње у четири часа, и литургији у седам часова. Оно што ћемо памтити је блага светлост кандила и свећа, слика монаха који се моле у јутарњем полумраку и појаца, који то прате црквеним појањем… То никога не оставља равнодушним и наводи сваког од нас да понаособ учврсти своју духовност и веру. Ти људи су своје пријашње животе оставили далеко ван манастира, и ту су само са једним циљем, да у тишини служе Богу, и да моле Пресвету Богородицу за спасење свих нас“, одушевљен је Милан Тошић.
Обнова
„У току је обнова у пожару страдалих делова манастира и сви се надају његовом скором завршетку. – Дан боравка на Хиландару и Светој Гори „истопио“ се као сан… Лица су нам остала скамењена пред надреалном лепотом најсветијег места на планети, и не схватисмо да је већ дошло време да се крене назад. Комби нас је одвезао до брода и даље назад у Уранополис. Из Уранополиса смо имали аутобус до Солуна, одатле ноћни аутобус до Ниша и коначно из Ниша, јутарњи за Сарајево“, причу приводи крају Ведран Куртеш.
Нема коментара:
Постави коментар