четвртак, 13. децембар 2012.

АУТОРИТЕТ БИБЛИЈЕ


 
Митрополит Јован (Зизијулас)АУТОРИТЕТ БИБЛИЈЕ
I
1. Иза савремене кризе ауторитета, кризе која је такође допрла и до области религије и Цркве, налази се једно схватања ауторитета које је за ту кризу одговорно. Све класичне дефиниције ауторитета заснивају се на латинској идеји о auctoritas  и имају сличне карактеристике: све оне претпо-стављају ауторитет као један спољашњи захтев за послушношћу. Тај захтев је спољашњи у смислу да он пред-ставља једну објективну стварност која себе поставља изнад субјекта. Тај захтев, дакле, долази од једног објективизираног бића или принципа или вредности који могу да не буду истоветни са личносним бићем, али који пре свега представљају једну објективизирану стварност по себи. Захтев може бити за дели-мичном или потпуном  послушношћу /подчињавањем/ , зависно од степена у коме се намеће човеку. Тај се захтев обично изражава  у јуридичкој форми, која се састоји или од тражења послушности извесним наредбама које се морају испунити, или од тражења спремности за потпуно покоравање њима.
 Захтев може бити постављен са различитим образло-жењима, како би био препознат као «ауторитативан» а не као «тоталитаран». Он може бити оправдаван различитим разло-зима, било природним (нпр. мајчински или очински ауторитет због рађања) или моралним (нпр. супериорни морални квали-тети, веће знање, богатије искуство, итд), или чак утилитари-стичким (нпр. неопходност организовања друштвеног живота, постизање одређене сврхе, итд.). Такође може бити правдан неком врстом вере која чак слепо одбацује разум гушењем свих разумских способности у човеку, или a posteriori тражи подршку разума, чија вредност зависи од сме те вере.

 2. Овај објективни захтев за послушношћу, у људској егзистенцији не мора да буде доживљен као некакав «тирански фактор». У ствари, он је добродошао човеку јер одговара његовој потреби за сигурношћу и нуди му критеријум и гаранције у ње-говој потрази за правилним избором која се /потрага/ након пада креће у дијалектици добра и зла.  Ово искушење да се, ради сигурности, ослони на неку објективну стварност у оквиру твар-ног, обележило је религиозни живот човека, како у паганизму тако и у историји Израиља.. У првом случају елементи природног људског разума служили су као таква објективна ауторитативна стварност, док је у другом случају то покушано кроз погрешно схватање «знакова» Божијег присуства или јемстава или завета, као каквих «уговора» или чак као «награде» за испуњење неке правичности (уп. Књ. о Јову). Исто искушење је продрло чак и у хришћанску теологију која је заменила светске са «хришћанским» критеријумима за напредак и објективизирала Бога, чија суштина је схваћена као постојање савршених и идеалних особина.
 3. Подчињавање једном таквом ојективизираном аутори-тету, које је добродошло палом човеку, почело је да представља изазов људској слободи.
 Отуда је не само паганизам, већ и Закон дат од Бога схваћен као «робовање» (Рим 7, 25; Гал 4, 8-11, итд). Тражећи сигурност човек је себе учинио робом објективних ауторитета. У историји ипак постоје моменти када је тај јарам постајао за њега несносно тежак. У тим тренуцима, овакво /погрешно/ схватање ауторитета задобија смртоносне ударце («нема никаквог аутори-тета»). Међутим, историја показује да је у тим случајевима постојао захтев пре свега за променом ауторитета (Монархија се замењује демократском државом, Црквене догме просвећеним разумом, итд). Свет објеката је сувише угодан да би био одбачен, и ради тога су развијени ефикасни начини само-одбране, којима може бити изолована, морално или физички, свака претња «ауторитету», тако да се стиче утисак да само нихилизам може бити алтернатива овој објективизираној консртукцији. Овакво пак схватање не решава проблем који објективизирани ауторитет ставља пред људску слободу. Суђено је овом проблему да се јавља изнова и изнова, јер је промена објективизираног ауторитета само промена господара.